19 jun 2018
sreda, 25 april 2018 12:44

Vjerujete u sebe i ne plašite se života

Postavio/la 
Ocijenite ovaj tekst
(1 Glas)

DisABILITYinfo:  Ukratko se predstavite našim čitaocima.

Milanka Lana Nikolić, poznatija samo kao Lana. :) Novinarka Radio Beograda 202, čuvene Dvestadvojke, pišem za Vice Srbija, Liceulice i neke onlajn portale za kulturu poput PULSE magazina. Trenutno sam na doktorskim studijama na Filološkom fakultetu u Beogradu, a inače sam diplomirala Opštu književnost i teoriju književnosti na istom fakultetu. Ako bih se morala kraće predstaviti kazala bih radio novinarka, filološkinja,  i iznad svega - pesnikinja.

 

DisABILITYinfo: Koju ste osnovnu i srednju školu završili i možete li nam reći nešto više o tom periodu?

Zvršila sam gimnaziju u Blacu, opšti smer. Išla sam u redovnu školu sve vreme, nisam pauzirala godine, nekako je bilo skroz normalno. Bila sam jako dobra učenica, imala sjajno društvo, mnogo sam izlazila. Iz tog perioda se najjasnije sećam da sam prve dve godine mnogo učila, a naredne dve mnogo izlazila. :) I  naravno, toga da sam tada otkrila rok muziku i neke jače muzičke žanrove, mogu slobodno da kažem da me je to oblikovalo. Mnogo sam čitala, i mnogo sam pisala. To mi je jedan od najdražih perioda u životu.

 

DisABILITYinfo: Šta je opredijelilo Vaš izbor studija?

Razne stvari, malo njih sam sama birala. Mnogo toga mi je išlo, tako da sam imala širok izbor, umetnost, filozofiju, biologiju, književnost. Htela sam na medicinu, ali sam od toga sama odustala jer sam znala da neću biti ravnopravno tretirana, mislim da smo zaista daleko od mladih sa hendikepom u operacionim salama nažalost (to je ono što ja kažem, u Srbiji neće biti stolice u operacionoj sali za mene), a znala sam i da je to težak put i nisam htela da trošim svoje intelektualne kapacitete na nešto što će da me frustrira i da me učini nezadovoljnom osobom. Htela sam da pronađem nešto gde će se moji kapaciteti sjajno razviti tako da stalno imam dominantan osećaj šta sve mogu odlično da radim, umesto stalnog podsećanja “eto, ni ovo ne mogu”, a mislim da bi toga u medicini vilo prilično. U to vreme moji roditelji nisu radili, tata je bio bolestan, ja sam znala da ne mogu finasijski da me podrže, pa sam morala da biram fakultet gde ću stoprocentno upasti na budžet. Tako sam slučajno videla katedru za Opštu književnost i teoriju književnosti, dopao mi se program, i otišla sam na prijemni, jer sam znala da ću dobro uraditi. Tako je moj put praktično oblikovan - slučajno, jer sam znala da moram samo na sebe da se oslonim. Bilo je jako izazovno i na mnogo nivoa preteško, i i danas je ponekad. I prelepo, naravno.

 

DisABILITYinfoKada ste prihvatili invaliditet kao dio svog identiteta i kako je tekao taj proces?

Moja teorija je da niko nikad ne prihvati svoj hendikep, i da svi koji tako kažu samo nisu iskreni. :) Ali, neka to bude samo moje viđenje. Imam hendikep oduvek (koji je stanje nastalo usled manjka kiseonika, ne bolest, što stalno moram da ponavljam). Mislim da svi mi negde iznutra samo želimo da smo kao drugi, i da to nikad ne prestaje. Jedino što naučite tokom života je da zaista volite sebe takve kakvi ste, a naročito tu različitost. Za to treba vremena ipak. Ne mogu da kažem da sam sebe potpuno prihvatila jer mislim da bih lagala - a to je neiskreno, naročito kad je reč o slanju poruke mlađim generacijama na kojoj uvek insistiram, ona mora da bude istinita. Prihvatila sam donekle to da se fizički razlikujem i da drugačije hodam (i dalje naravno, želim da su mi noge prave, i da nosim štikle, što ne mogu), a ono što mi je uvek teško da prihvatim su momenti kad me nešto boli, jer imam to iskustvo trpljenja fizičkog bola, prosto rečeno - zahtevno je tako fiunkcionisati. Istovremeno, jako volim sve što me čini različitom jer svoje telo doživljavam kao mapu na kojoj se vidi moj put, i volim to što me je hendikep u nekoj meri oblikovao na dobar način. Uvek govorim to da ako bih mogla da biram da budem kao drugi, skroz obična, ali drugačija u glavi i ponašanju nego ovakva, nikad ne bih prihvatila. Mislim da je ovo uvrnuto dobra kombinacija. Činjenicu da imam hendikep prihvatam iznova svakog dana, to je proces koji nikad ne prestaje. Uvek ima u tebi deo koji se buni, i deo koji od toga što je dobio, pravi magiju.

 

DisABILITYinfo: Ko Vam je najviše pomogao u prikupljanju informacija o prirodi Vašeg invaliditeta?

Uglavnom sam čitala o tome sama. Imala sam podršku roditelja, oni su uvek odgovarali na moja pitanja, ali najviše sam sama istraživala. Nekako je lakše kad si dete da sam kopaš nego da pitaš. Nisam to doživljavala strašno, zanimala me je medicina, bilo mi je zanimljivo da uklapam i sebe u tu opštu sliku.

 

DisABILITYinfo: Kada ste počeli aktivno da se uključujete u različite aktivnosti koje se tiču osoba s invaliditetom?

Bila sam uključena u sva dešavanja generalno, od porodičnih okupljanja do raznih sekcija u školi i druženja sa prijateljima. Nisam mnogo učestvovala u aktivnostima koje se tiču osoba sa hendikepom, jer nekako me okolina nije ni percipirala tako izdvojeno, pa ni roditelji, i mislim da nisu osećali neku potrebu da me vode na ta neka izdvojena okupljanja. Išla sam povremeno u udruženje, recimo dva puta godišnje. Nije mi to bilo nešto specijalno, imala sam generalno bogat život i to mi je zaista bila samo još jedna od aktivnosti. Pritom tamo nije bilo bar u to vreme, ljudi mojih godina koji mogu da mi budu prijatelji. Prestala sam da odlazim negde oko desete godine, smorilo me, zapravo sam išla rekla bih možda dve godine na takve stvari. Još tada sam osećala da je loše što se mi sad kao različiti, izdvojeni, okupljamo sami, smetalo mi je to. Tad nisam znala da je osećaj koji sam imala ustvari bio težnja za inkluzivnim društvom. :)

 

DisABILITYinfo: S obzirom na to da ste vrlo aktivni, radite na radiju „Beograd 202“, novinarka ste i blogerka, pišete i o pitanjima invaliditeta, šta biste poručili mladima, kako da se osnaže i budu samostalni?

Nema univerzalne poruke niti recepta. Ovo što ljudi danas vide da radim sa lakoćom je rezultat jednog dugog puta koji nikad nije bio jednostavan. Mislim da sam zaista „loš” primer, jer sam praktično morala da gradim svoj život ni na ćemu od početka studija, skroz sama, a to je baš zahtevno. Meni je mnogo značilo to što sam imala ljubav roditelja, sestre, da nije bilo njih, teško da bih bila ovako samouverena i otvorena. Kad rastete svesni da ste vi nečije blago, da ste voljeni i prihvaćeni i poštovani, to je neprocenjivo. S druge strane imala sam i težinu da „moram sama sve”. To me je u jednakoj meri oblikovalo i nateralo da rano postanem odrasla i odgovorna, na studijama i u poslu. Rekla bih zaista, rad, red i disciplina. :) Ne znam, važno je da imate oko sebe ljude koji vas vole, za početak, i koji veruju u vas, onda vi sami verujete u sebe i možete da gurate neki san čak i kad naizgled nema uslova za ostvarenje.

Rekla bih im da se što pre osamostale u najvećoj mogućoj meri, da se odsele od kuće ako mogu, da obavezno ulažu u svoje obrazovanje, formalno i neformano, i da ne misle o tome što ne mogu, i šta nemaju, nego šta imaju i šta se od toga može napraviti. I naravno, da uvek žive maksimumom svojih kapaciteta, na svim poljima i u svakom smislu.

 

DisABILITYinfo: Od koga ste imali najveću podršku u pogledu Vašeg osamostaljivanja?

Roditelja, naravno, ali uz veliku brigu. Nisam imala mnogo izbora, bilo je, ili idem da se razvijam, da gradim život sama, ili propadam. Tamo gde sam odrasla nije bilo uslova za bilo kakvo napredovanje. Oni su mnogo birnuli, naročito jer su znali da ne mogu da me podrže finansijski i nisu podržavali želju da dem u tom smislu jer su brinuli šta će biti sa mnom, u isto vreme su mi davali mnogo snage i vere u ono što mogu svojom ljubavlju, ja sam, pritom, vrlo jasno znala da drugi izbor ne postoji i da ako ostanem, ništa od života neću napraviti. Tu su bili i neki prijatelji koje sam prvo upoznala onlajn, na forumu studenata Filološkog fakulteta, a posle i uživo koji su me jako hrabrili i podržavali, što mi je u tom momentu beskrajno značilo, poput Dragane Vasilijević, koleginice doktorantkinje, koja mi je i danas jedna od najdražih osoba u životu.

 

DisABILITYinfo: 5. maj se obilježava kao Evropski dan samostalnog života, možete li nam reći šta za Vas predstavlja samostalni život?

Pravo na izbor u svakom smislu. Da želim sada napolje, i da to mogu, da odabiram način na koji se obrazujem, gde radim i šta radim, pravo na to da biram partnera. Prosto, samostalan život je jedna velika sloboda, i svako od nas to vidi na drugačiji način, prema svojim mogućnostima i željama. Meni je to na primer, da mogu da živim sama, radim posao koji obožavam, i imam bogat društveni život, uz poseban akcenat na ljubav, ah.

 

DisABILITYinfo: Koja je Vaša poruka za čitataoce portala DisabilityInfo?

Da uvek idu preko svojih maksimuma, i da stalno sebe stavljaju u nove situacije, da prave sebi nove izazove.  Da veruju u sebe, i da se ne plaše  života - samo treba skočiti u taj vrtlog i plivati. Pošto me posebno nervira to što mladi sa hendikepom zbog indirektnog pritiska društva često misle da njih „niko neće” u emotivnom i seksualnom smislu, i da nisu dovoljno dobri, i rekla bih im da nauče da vole sebe, i da shvate koliko su prelepi, pa će i drugi shvatiti, i da se muvaju najopuštenije s kim god žele.  :)

 

Intervju vodila Anđela Miličić

Pročitano 518 puta Posljednja izmjena sreda, 09 maj 2018 07:10
Ulogujte se da bi komentarisaliLogin to post comments

DisabilityINFO aplikacije

Video nedjelje

Posjetioci i posjetiteljke

Ko je na mreži: 83 gostiju i nema prijavljenih članova