nedelja, 05 avgust 2018 14:39

MILICA MIMA RUŽIČIĆ-NOVKOVIĆ: REFERENDUMSKI SMO SE OPRIJEDELILI ZA BEZNAĐE

Autor:

 "Nismo se rodili da bismo se mučili i na svakom se koraku suočavali s pretnjama i preprekama ili bili nekom pretnja i prepreka."

 

Milica Mima Ružičić-Novković dobro je poznato ime na nevladinoj sceni Srbije, ali ne samo na njoj. Njen aktivizam ima široki zahvat, a moto joj je da smo svi različiti, ali da svi imamo prava na jednake mogućnostiU jednom razgovoru kazala je da svi problemi u vezi s ostvarivanjem građanskih prava pripadaju istoj matrici: jedni imaju veću moć u odnosu na druge.

Od 2004. vodi novosadski Centar Živeti uspravno, gdje je i koordinatorka programa za jednakost osoba s invaliditetom u javnom govoru. Pored toga je i doktorantkinja rodnih studija na Univerzitetu u Novom Sadu, autorka tri zbirke poezije, rečnika invalidnosti, autorka je i priređivačica brojnih drugih knjiga i publikacija… Uglavnom, njena biogrsafija je isuviše dugačka da bismo ovdje nabrajali sva postignuća, piše novinar portala Autonomija.net.

Na početku razgovora za Autonomiju, ona ističe da se ne bori za prava osoba s invaliditetom, nego da, kroz tekovine pokreta osoba s invaliditetom i dugih pokreta za građanska prava – svojim radom pokušava da stvori jednake mogućnosti za ravnopravno učešće svih.

Ona dodaje da su ratovi u svijetu, od osamdesetih do aktuelnih, doveli do toga da bezmalo niko ne može da kaže da nije osoba s invaliditetom, tj. onemogućena osoba, što je po njoj bolji termin. Smatra da se državnim, odnosno, nacionalnim, etničkim konfesionalnim i ekonomskim interesima podređuje ostvarivanje socijalnih prava.

Milica međutim ističe da živimo u vremenu u kojem je sve poznato i da se nada da će – s obzirom na to da će veliki broj ljudi, čija su socijalna prava ugrožena zbog savremenih političkih izbora i odluka o društvenom uređenju,  – generacije rođene u ovom vijeku u narednim decenijama bolje koristiti tekovine samozastupničkog dijela pokreta osoba s invaliditetom i LGBT pokreta za borbu za ostvarivanje građanskih prava.

Ističe da alati koje je civilizacija stvorila (prije svega, biomedicinski i humanistički), kao i materijalna dobra koja se stvaraju vekovima danas služe za razdvajanje i podele ljudi. Po njoj smo došli u doba kada se sve to može, “jednim klikom u svima nama ili klikom nečijeg miša” promijeniti na dobro, ali i iskoristiti za potpuno razaranje civilizacije.

U nastavku integralno prenosimo intervju:

U pojedinim oblastima, nevladini aktivisti se žale da su im vlasti u Srbiji posle 2012. ne samo obustavili podršku nego da osnivaju svoje mreže nevladinih organizacija, koje služe za razbijanje kritičke misli i alternative, ali bogami i za pranje novca. Kako stoje stvari u tom smislu s organizacijama osoba s invaliditetom?

– Nema toliko organizacija koje su osnovale političke stranke ili vlada, čak ni bliske saradnje, ali je npr. od organizacija osoba s invaliditetom na poslednjim izborima u Beogradu traženo da daju javnu ili pisanu podršku SNS-u i njenom kandidatu za gradonačelnika, što je većina organizacija, u strahu od uskraćivanja davanja, i učinila. Krajem novembra prošle godine u Novom Sadu, iz Kancelarije za osobe s invaliditetom upućen je poziv na svečanost povodom obeležavanja Međunarodnog dana osoba s invaliditetom u svečanoj sali Gradske kuće. Pored pisanog poziva, nekoliko kolega i koleginica telefonom je zamoljeno da, uz asistenciju zaposlenih, uprkos nepristupačnosti, prisustvuje skupu. I jesu, iz razloga da se ne izgubi stečeni nivo podrške, što jednako govori o upućenosti predstavnika/ca političkih partija u tekst Ustava, Zakona o zabrani diskriminacije, Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditem, Zakona o udruženjima, međunarodnih konvencija koje je država potpisala, kao i integritetu samog pokreta. Više ne verujem u ideju da neko treba da se povinuje bilo čemu što je suprotno vrednostima, standardima i tekovinama vremena u kojem živimo jer u suprotnom može trpeti posledice. Trpeće ih svakako.

Pored ovoga, primećujem u poslednje vreme doslednu upotrebu ćirilice kod kolega koji su donedavno spontano koristili oba pisma. Mislim takođe da živimo u vremenu, što je možda i dobro, kada se otkrivaju svi razlozi zbog kojih je početkom devedesetih dopušteno da se nastavi ono što je 1945. zaustavljeno. Većina ljudi polazi od pitanja “Šta ja tu mogu?” ili ideje da su do sada već dosta uradili, da vlast ili već ko zna bolje, da smo žrtve – a žrtva nema odgovornost. Zavisni položaj organizacija osoba s invaliditetom, pored ovih opštih, na fobijama izgrađenih odnosa s drugima – prati i neujednačno znanje ili nedostatak znanja o tekovinama ljudskih prava, ulozi osoba s invaliditetom u razvoju društva… Još uvek je dominantno uverenje da je imati oštećenje manje poželjno nego nemati ga (internalizovani /diz/abilizam), potom intergrupna diskriminacija, stvaranje društvenog ugleda, položaja, karijere i zarađivanja na osnovu toga što imamo oštećenje, uz tendenciju da se po svaku cenu zadrži stečeni položaj.

 

Kada smo kod položaja neprivilegovanih grupa, u Srbiji se poslednjih godina, doduše uz prisustvo jakih policijskih snaga, održava gay-parada. Premijerka ove zemlje je deklarisana kao pripadnica LGBT zajednice. Da li je ovo društvo zaista promenjeno ili je sve ovo neka vrsta predstave za zapad?

– Ne znam. Nije mi jasno pristajanje premijerke da učestvuje u procesima urušavanja društva, i da mu daje legitimitet time što je jedna identifikacija mogla biti razlog za imenovanje, i time što staje iza odluka koje su ugrožavajuće za stanovništvo. Prilikom njenog izbora nisam imala osećaj ni za ni protiv jer onog trenutka kad smo pristali da Tomislav Nikolić bude predsednik nakon svega do tada – referendumski smo se opredeli za beznađe. Sećam se da je Zoran Đinđić jednom prilikom rekao da i u Švajcarskoj postoje ljudi kao što je Slobodan Milošević, ali da Švajcarska nikad ne bi dozvolila da im neko takav bude na čelu države. 

Nažalost, trenutno većina državnika s najvećim političkim uticajem na regionalne i svetske tokove ili mrzi ili koristi mržnju za svoj uticaj, i u tome su svoji na svom. Ljudi koji to podržavaju, takođe su u tome svoji na svom, ako ne mržnjom, onda interesom. Nas koji to ne podržavamo nema manje, ali je većina ljudi na pola. Kad bismo u ljubavi bilo tako celoviti kao što smo u mržnji, fobijama i ličnim interesima, sa svim što znamo, najčešći uzrok smrti bio bi duboka starost, pad s visine usled nepažnje i neki drugi razlozi koji nisu društveno uzrokovani. Danas su, ovde i širom sveta, bezmalo sve lične nesreće uzrokovane nečim što se odlučuje u ime kolektiva za pojedinačni interes. Otuda imamo manifestacije kao što su Erdogen, Orban, Putin, Tramp, Vučić, Angela Merkel i Tereza Mej, predsednici/e i politički predstavnici/e većine zemalja, i legitimaciju javnog delovanja ljudi kao što su Bora Đorđević ili Tompson, koji deluju iz istog registra mržnje i gneva prema drugima, ministarke majke koje javno govore protiv prava na izbor u odnosu na roditeljstvo… Imamo i LGBT osobe, osobe s invaliditetom, aktiviste/kinje za rodnu ravnopravnost ili rasnu jednakost i sve druge koje na javnim funkcijama ništa nisu promenile zalažući se za opštiji, javni interes. A šta može biti veći javni interes od nesmetanog življenja, razvijenog sistema međusobne podrške, dobrih međusobnih i međudržavnih odnosa, univerzalnih standarda koji polaze od pojedinačnih potreba i znaju da odgovore na njih, kao i očuvanje eko-sistema. Koliko je trenutno državnika na svetu svesno ovih poslova, koliko ljudi glasaju za dosledno obavljanje ovih poslova i koliko nas je spremno da u njima dosledno sudelujemo u partnerstvu s drugima, a da ne vučemo na svoju (ličnu, kolektivnu, profesionalnu, koju god) stranu?

Da li se i tebi čini da Balkan još uvek nije izašao iz ratova? To što pričaju političke elite, to kako izveštavaju njihovi mediji – skoro da je potpuno identično narativu devedesetih.

– Na naslovnoj fotografiji moje stranice na FB stoji misao da heroj nije onaj ko pobedi u ratu već onaj ko spreči da do njega dođe, i to bi trebalo da bude najvažniji posao građanskog delovanja danas. Čini mi se da ljudi produkuju probleme kad ne nalaze rešenje ili put do njega. Srela sam prošlog marta u Mavrovu u Makedoniji jednog mladog pravnika. Rekao mi je da bi želeo da ima porodicu, ali da ne zna kako jer ne bi imao s čim da je prehrani, a javni dug stalno raste. Od tada svako malo na sajtovima ministarstava finansija gledam stanje javnog duga, i ovde i svuda okolo, i razmišljam o tome da li bi se njegovim svođenjem sveli i drugi računi, pa da ljudi nastave dalje. Mnogo je toga što se ne može zaboraviti, a odnos prema sadašnjim izbeglicama, od Turske i Grčke do Mađarske i ostatka Srednje Evrope, pored svega drugog čemu svedočimo – pokazuje da ništa nismo naučili.

Ne verujem da će doći do novih ratova, jer zbog migracija ne bi imao ko da učestvuje u njima, ali dok razmena između sadašnjih država koje su u njemu učestvovala bude samo trgovinska i interkulturalna, teško da će se išta trajno izmeniti. Počinjem fizički da reagujem na kulturalnost, i na sve što ima veze s njom. Mene etnički identitet, niti bilo koji drugi ne određuje. Jednako sam se loše osećala kad su me nosili na treći sprat Centra za socijalni rad u Novom Sadu i na prvi Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu. Jednako mi je bilo loše kada sam saznala da su ugašena brodogradilišta širom Dalmacije i u Vojvodini, kakav je odnos prema Luci Novi Sad, kada je Elektrovojvodina integrrisana u EPS. Jednako mi je loše zbog toga što se Novi Sad pretvorio u festivalski grad i sedište nekolikih inostranih fabrika u kojima ljudi rade za 250-300 evra mesečno ili programerskih firmi koji smatraju da je iznos zarade zaposlenima dovoljno ulaganje u zajednicu, pa potpisuju takve ugovore koji ih oslobađaju od svih drugih ulaganja, kao što mi je loše zbog toga što su mesta na Jadranu pretvorena u spavaću sobu i što žive samo leti, jer fabrika više nema, a ljudi po Slavoniji radeći u dve smene za minimalni lični dohodak otplaćuju kredite, dok neki drugi s druge strane Dunava rade u pelenama u kioscima i u fabrikama čije proizvode ne mogu da kupe.

U BiH, sem političkih struktura i onih koji zarađuju na nacionaliznu, pristojne uslove za život imaju zaposleni/e u udruženjima građana koja se finansiraju iz inostranstva i međunarodnim diplomatskim i mirovnim strukturama. Jedna mlada osoba rekla je da ima utisak da te strukture održavaju postojeće stanje, jer bi promena ka pomirenju smanjila priliv inostranih sredstava za projekte. Na Kosovu je nešto drukčija situacija, jer većinu stanovništva čine mladi ljudi koji gledaju u budućnost, ali nije neobično da spremačica telefonira iz hotelske sobe i da taj trošak hotel naplati gostu. Ljudi nemaju novca da putuju, pa ne znaju i ne vide šta se stvarno dešava. Da znaju, došlo bi do razmene i promene. Živimo u kraju gde se opšti interesi uklapaju u lične, i gde ljudi i ukoliko su svesni opštih interesa, očekuju da neko drugi radi na njima.

Globalno, raseljavanje stanovništva uslovljeno ratom, političkim prilikama i radne migracije neminovno će dovesti do promene (etničke) strukture stanovništva i do mešanja koje će biti izvan okvira kulturalnosti i koliko god se tome opirali na državnom ili individualnom planu, to može da dovede do boljih odnosa među ljudima. Drugi način je delovanje na terenu, uskakanje direktnim radom gde god treba. Ljudi mora da vrate međusobno poverenje i veru u to da se nismo rodili da bismo se mučili i na svakom se koraku suočavali s pretnjama i preprekama ili bili nekom pretnja i prepreka, već da bismo, stvarajući, razmenjivali dobro. Na nama je da podržimo, potpomognemo svemu što je razvojno, kako bismo ostavili što manje posla našoj deci.

Politička i intelektualna elita trenutno ne postoje. Možda više nema ni potrebe za njima. Postoje u svakoj društvenoj grupaciji svesni pojedinci/ke koji deluju uprkos uslovima i preprekama. Delovanje dobrog dela nas ima manji domet zbog toga što to radimo s gnevom, i pritom koristimo iste alate i oružja borbe. Svako od nas svojim primerom (može da) menja stvarnost. U suprotnom, stvarnost menja nas. Jednostavno je.

 

I za kraj, a nikako najmanje važno pitanje. U kakvoj je situaciji organizacija Centar Živeti zajedno danas, koji su problemi sa kojima se susrećete? Kako je prošla akcija odvajanja 0,1% gradskog budžeta za servis personalnih asistenata?

– Centar ove godine obeležava 18 godina od otvaranja savetovališta iz kojeg je proistekao, i deset godina otkako je počeo da organizuje servis personalne asistencije za osobe s invaliditetom, koji je najviše vidljiv deo njegovog rada.

U prethodnih devet godina prošli smo kroz svašta, zbog nerazumevanja političkih aktera i administracije, samih osoba kojima je asistencija potrebna, onih koji je pružaju, gradskih ustanova nadležnih za njenu dostupnost, standardizaciju i finansiranje – o tome koliko je ona važna kao preduslov za samostalni život i potencijalno pravo svake osobe. Nakon donatorskog skupa u novembru 2017, održan je sastanak s pomoćnicomm gradonačelnika Novog Sad i vd načelnicom Gradske uprave za socijalnu zaštitu, na kojem je načelno najavljeno finansiranje usluge za osobe koje su na listi čekanja u Centru, u trajanju od 20 do 40 sati, koliki je minimalni državni standard. Shodno tome, Grad trenutno finansira uslugu za osam korisnica, pet kroz prvi javni konkurs Uprave za socijalnu zaštitu i tri kroz javni rad. U narednih mesec dana znaćemo koliko će osoba moći da je koristi od septembra. Problem je u tome što je trenutno trima, a u slučaju promena porodičnih prilika, minimalno još trima osobama za koje znamo, usluga potrebna duže od 40 sati nedeljno i sredstva u vrednosti od 170.000 dinara za rad četiri asistentkinje trenutno sami obezbeđujemo, kao i 45.000 mesečno za jednog kolegu iz Martonoša.

Do sredine septembra imaćemo informaciju o ukupnim sredstvima izdvojenim za ovu godinu. Ona neće biti manja od 7,8 do 8,2 miliona dinara, što je trećina iznosa koji je, prema podacima kojima Centar raspolaže, potreban za ovu uslugu, ali je u odnosu na prošlogodišnjih i dosadašnjih od 2 do 3,8 dinara godišnje – pomak. Prema naznakama koje imamo, Grad namerava i sledeće godine ovu uslugu projektno da finansira, uz eventualno pomeranje konkursa da ne bi, kao do sada, došlo do prekidanja finansiranja u prvih pet ili više meseci sledeće godine, što je Centar kao pružaoca usluge dovodilo do kršenja Zakona o radu, prekidanja usluge, dugovanja, sudskih tužbi, prinudnih naplata… Taj deo je, nadam se, iz nas. Finansiranje usluge biće neizvesno dokle god ona bude finansirana projektno, i sledeći strateški korak je njeno uvođenje u Odluku o socijalnoj zaštiti Grada Novog Sada. Ne mogu da kažem da će to biti u sledećoj godini, ali mogu da očekujem da će usluga biti finansirana minimalno iznosom koji bude ove godine obezbeđen i da će Grad naći način da u punom obimu finansira uslugu trima osobama kojima je ona potrebna duže od osam sati dnevno. Da svedem, očekujem učešće Grada u finansiranju usluge u 2019 do 0,05% gradskog budžeta, što je polovina od optimalnog iznosa.

 

Preuzeto od N. Sejdinović (Autonomija)

 

Pročitano 306 put(a)

Back to top