utorak, 11 septembar 2018 10:46

Invaliditet kao pogled iz drugačijeg ugla

Autor:

Milica Janković piše od svoje jedanaeste godine: od dnevnika, preko pjesama, kratkih priča, do kolumni, tutorijala i satiričnih tekstova. Autorka je bloga “Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih”. Posvećena je zastupanju socijalne pravde, ukidanju predrasuda i demistifikaciji takozvanih tabu tema.

Na koje sve načine je sticanje invaliditeta uticalo na tvoju sliku o sebi?

– Nisam nikada razmišljala u tom pravcu, zapravo, ne tako da je samo invaliditet uticao na moju sliku o sebi. Mislim da mi je on donio novo iskustvo, novu perspektivu i zrelost. Shvatila sam da čovjek može na kraju da se nosi i s ošzećenjem vida. Sliku o meni stvaraju doživljaji, radovi i okolnosti. Za mene je invaliditet druga perspektiva. Pogled iz novog ugla, kako god to zvučalo.

Jesi li članica nekog udruženja i kakav je tvoj generalni stav o udruženjima osoba s invaliditetom u Srbiji?

– Nisam članica za sad. Ne bih da generalizujem, ali mislim da se uvijek može raditi više, posvećenije, inkluzivnije, naprednije i bolje.

Da li si čitala Milicu Janković, našu književnicu rođenu krajem 19. vijeka u Požarevcu? Ako ne ona, ko su za tebe najvažniji književni uticaji?

– Jaoj, nisam! Zapravo, nikako nisam uspjela da nađem njena djela u elektronskoj formi, ali nadam se da ću jednom imati dovoljno vremena i živaca da skeniram sama ili da dam nekome da mi skenira nešto njeno. Voljela bih, svakako, malo da uporedim radove, da pročešljam i vidim njen stil… Knjige, kao i ljudi, na mene ostavljaju jak utisak. Od uspješnih i dobrih ljudi naučiš kako bi trebalo da se ponašaš u nekim situacijama, a od loših i neuspešnih kako da se ne ponašaš. Mislim da je s knjigama  slično. U raznim periodima života su me inspirisale i motivisale različite knjige nekih potpuno različitih autora. Ne volim čak ni da dijelim knjige po žanrovima, zato što mislim da svaka dobra tragedija ima u sebi i nešto što je komedija. Nikada nisam imala idole i kopirala druge ljude. Samo sam od iskusnijih upijala znanje, onoliko koliko sam uspjela.

Koja je svrha proze, u doba kada gotovo svako može da piše i objavljuje?

– Zanimljivo pitanje… Svako može da piše i objavljuje, ali ne može svako da stvori dobru, kvalitetnu i sadržajno bogatu priču koja ima svoju čitljivu, ali i skrivenu poruku. Svrha proze je u tome, a internet samo nudi mogućnosti svima.

Možeš li da zamisliš život bez pisanja? Šta pokreće tu tvoju potrebu?

– Definitivno ne bih mogla da zamislim svoj život bez pisanja iako imam periode u kojima ne pišem zato što nemam inspiracije ili vremena. Potrebu za pisanjem kod mene pokreće sve i svašta. Želim kroz priče da približim ljudima neka svoja iskustva i neke svoje stavove. Želim da objasnim kako vidim određene likove i situacije. Potrebu pokreće ono što se u glavi razvije.

 

Kako je nastao Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih?

– Htjela sam da doprinesem razumijevanju među ljudima s oštećenjem vida bez oštećenja. Mislim da tu još uvijek postoji jedan veliki jaz, manjak znanja, a samim tim i manjak razumijevanja. Zapitala sam se:  – Kako ti, Milice, možeš da utičeš na to? S druge strane, uopšte mi se nije svidjelo kako su osobe s oštećejem vida predstavljene u domaćim medijima. Tako je, zapravo, nastao blog.

 Odakle baš taj naziv?

– Cilj mi je bio da na tom blogu, na neki način, okupim region. Želim da uspostavim saradnju sa svim ljudima iz ovih krajeva koji to zaslužuju. Opet, znala sam da neću da se ograničavam samo, recimo, na pisanje o pravima ili o sportu. Takođe, pretpostavila sam da objave neće ići svakog dana, pa je zato Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih. U mali dnevnik se ne piše često, već samo kad ima šta da se kaže i ko da kaže da se ne bi uzalud potrošile stranice.

Kom čitalaštvu je blog namenjen?

– Vulgaran i nerazuman nije, tako da je Mali dnevnik namenjen svima koji žele da ga čitaju.

Da li uspijevaš da ispratiš uticaj tekstova na zajednicu? Šta je drugačije prije i nakon čitanja tvog bloga?

– Uspijevam malo. Često mi se ljudi jave u inboks napisavši da im je blog razbio neke predrasude ili pojasnio, recimo, kako osobe s oštećenjem vida koriste moderne tehnologije, koje aplikacije postoje i čemu služe… 

Depresija je, takođe, jedna od tvojih tema (kako u pisanju, tako i u životu). Šta si naučila iz iskustva depresije i koji su tvoji načini da izađeš iz tog stanja?

– O mojim stavovima prema depresiji govore mnogi tekstovi koje sam napisala i javno objavila. Razmišljala sam kako o kolektivnoj depresiji i krivici, tako i o pojedinačnoj. Depresija je širok pojam koji otvara mnoga vrata. Mislim da svaki čovjek doživi depresiju bar jednom u životu. Takav je svijet, prebrz, nekad okrutan i pun nerazumevanja, a nekad najlepša livada na sred šume puna mirisnog cvijeća, ptica i zrelih plodova. Trebalo bi se samo isključiti s okrutnog autoputa na kojem svako gleda ispred svog volana i stiže se do te livade.

 

Pripremila: Anđela Miličić

Preuzeto s portala http://portaloinvalidnosti.net/2018/09/milica-jankovic-ne-bih-mogla-da-zamislim-svoj-zivot-bez-pisanja-intervju/

Pročitano 145 put(a)

Back to top