utorak, 03 decembar 2019 13:54

Esejsko takmičenje za OSI: Samostalni život i uključenost u zajednicu

Autor:

U Crnoj Gori postoji uvriježeno mišljenje da treba da živimo sa roditeljima čak i kada osnujemo sopstvenu porodicu. Kada se odstupi od toga, roditelji vrlo teško to prihvataju, smatrajući da oni najbolje znaju šta je dobro za njihovu djecu. A kada su u pitanju osobe s invaliditetom, to se tek doživljava u još većoj mjeri „tragičnim“. Zatim slijede pitanja: „kako ćeš da spremaš stan, kuvaš ručak, ideš u nabavku?“ jer, bože moj, sve je to dio samostalnog života... No, dugačak je put do jedne takve životne odluke, krenimo redom...

Kad se rodiš, ako si žensko – „ah, šteta“, ako si muško – „blago taju, stigla sinčina“. Kreneš u osnovnu školu, prvo procedura da li si za redovan sistem školavanja ili usmjeravanje u neku od drugih škola, „specijalna odjeljenja“, da ne bi slučajno "prešao" tvoj invaliditet na drugu djecu. Nakon toga, srednja škola, opet isto prolaziš, drugi odlučuju da li ti treba da učiš fiziku ili hemiju, a najbolje bi bilo da prođeš neku manje zahtjevnu srednju školu ili neki zanat jer šta nastavnici znaju šta tebe stvarno interesuje i ono što bi ti stvarno želio/ljela, a ne da te još pitaju za mišljenje. Ne dolazi u obzir. Čekaj, tu su majka i tata. Oni bolje znaju od tebe.

Dolazimo do nivoa visokog obrazovanja, odnosno izbora fakulteta. Kad završiš fakultet smatraju te akademskim građaninom, osobom koja treba da odlučuje sjutra kako će nešto da se uradi/završi (u zavisnosti od vrste fakulteta koju upišeš), a ti nijesi u mogućnosti da biraš, već da upisuješ ono što moraš. I evo opet ne donosiš sam/a odluku i nemaš slobodu izbora. 

I onda se pitate zašto sam sve ovo napisala?

Odluku o samostalnom životu donosiš samo TI. Znam da to nije lako, posebno ako ste naučeni da drugi to rade umjesto vas. Takva odluka se i ne donosi preko noći. Potrebno je vrijeme. Da, vrijeme prolazi brzo, dani, pa čak i godine, kao i sve one koje su prošle, baš kao i ovi prethodno napisani redovi.  Čini vam se da je to malo, a nije baš tako. Zastanite malo i zapitajte se da li vaš život treba da prođe u tome da drugi donose odluke umjesto vas i da zavisite od drugih. Vratite se na ovih par redova prethodnih, možda na prvo čitanje i ne baš tako bitnih, ali kažem, razmislite i shvatićete da ste možda propustili priliku da živite svoj život i radite stvari koje vi volite i koje vas čine interesantnim, a ne ono što drugi misle da je za vas interesantno. 

Zato neka vaš izbor bude samostalni život jer za to nikad nije kasno, za to nema recepta, isto kao što ni sam život ne dolazi uz uputstvo kako ga treba živjeti. Priznajem, ni meni u početku nije bilo lako, intenzivno sam o svemu tome razmišljala dvije godine i na kraju donijela odluku. Živa sam, da, jer živim svoj (samostalni) život. Dok pišem ovaj tekst shvatam da je već prošlo par mjeseci od mog preseljenja. Dovoljno vremena da shvatim da samostalni život pruža mnogo mogućnosti: organizujete se onako kako vama odgovara, imate priliku da spoznate kolike su vaše mogućnosti, šta vam ide dobro, šta ne, a ako ne želite da spremate idete u neki restoran da ručate, imate slobodu izbora. Idete u prodavnicu i kupujete namirnice koje se vama svđaju ili ono što vama treba. To više ne radi neko drugi za vas, jer MISLI da vam to treba. Ako vam se desi da vam padne polica u stanu ili pukne sijalica, nije smak svijeta, sve se da riješiti. Sve su to izazovi sa kojima se susrećemo kada živimo samostalno, neko mi je jednom rekao. I jeste baš tako. Isto je kao kad malo dijete uči da hoda, korak po korak i na kraju to savlada. 

Zato, dozvoli sebi da iskočiš iz „kalupa“ osobe o kojoj sam pisala na početku teksta. Bez straha da ćeš napraviti grešku i da se nećeš snaći. Bez straha, budi svoj/a, ne obazirući se na komentare okoline jer one ne žive tvoj život, svoj život živiš ti, onoga trenutka kada se osamostališ. To ne znači da treba da budeš sam/a, naprotiv, pruža priliku i da se aktivno uključuješ u društvenu zajednicu i svojim radom/zanimanjem doprinosiš istoj. Ne zapostavljaš porodicu, već im pokazuješ da si spreman/a da sam/a donosiš odluke o svom životu. I to će vam biti možda jedna od najboljih životnih odluka koje ste donijeli. Shvatićete to posle nekog vremena.

I na kraju, ali ne manje bitno: živjeti samostalni život neprocjenjiv je osjećaj. Znam.

Autorka: Anđela Miličić

*Autorka je nagrađena drugom nagradom u okviru Esejskog takmičenja za OSI koje je sprovedeno kao aktivnost projekta Za mlade s invaliditetom, bez barijera! koji UMHCG sprovodi uz finansijsku podršku Ministarstva rada i socijalnog staranja kroz konkurs za NVO. 

Pročitano 380 put(a)

Back to top