NOVI SAD - Žene sa invaliditetom se tokom života susreću sa različitim oblicima rodno zasnovanog nasilja - od vređanja i pretnji, fizičkog i seksualnog nasilja, mobinga, ekonomskog nasilja, ismevanja - do grubih šala. Nasilje doživljavaju od članova porodice, kolega na poslu, poslodavaca, zaposlenih u brojnim institucijama. Žene sa invaliditetom teže prepoznaju različite vidove nasilja.
Prepoznaju tek kada se sve pretvori u fizičko nasilje. Psihološko, ekonomsko i seksualno nasilje većina žena ne prepoznaje. Kada kažemo institucije, to su prvenstveno žene koje žive u institucijama ili koje očekuju pomoć od Centara za socijalni rad, od bolnica, od institucija koje treba da im pruže zdravstvenu i socijalnu zaštitu, kaže Tanja Stojšić Petković, predsednica Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom.
Predsednica Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom napominje da institucije ne prepoznaju koje nivoe podrške treba da pruže ženama sa invaliditetom, od zdravstva, preko obrazovanja do zapošljavanja.
Zamislite ženu koja je sa oštećenjem sluha i koja ne može da prijavi nasilje, ili ženu koja ne vidi, a prepreke su na svakom mogućem koraku ona ne može da stigne jer su barijere fizičke, a kada traži pomoć, pitaju je šta ti uopšte očekuješ, zašto to tebi uopšte treba, priča Stojšićeva.
Tu su te arhitektonske barijere sa kojima se suočavam svakog dana, evo i danas sam morala da pazim gde bih mogla da siđem i da priđem ovoj prostoriji. Tu je i diskriminacija, i dan - danas zastupljena. Ide nabolje, ne može se reći da nije bolje, ali mi sami moramo da se borimo da to sve bude bolje, dodaje Ana Prvulović Zelen, stonoteniserka i paraolimpijka.
Jedan od problema žena sa invaliditetom prilikom porodičnog nasilja jeste i činjenica da im Sigurne ženske kuće arhitektonski nisu dostupne.
One nisu dostupne u fizičkom smislu, tako da ne postoje uslovi da žena boravi u Sigurnoj ženskoj kući, te je uglavnom prinuđena da ostane i, pored određenog vida nasilja, bude u istom domu sa nasilnikom dok se ta situacija ne razreši ukoliko se uopšte i razreši, kaže Ivanka Jovanović, izvršna direktorka NOOIS.
Dodatni problem je što žene sa invaliditetom koje trpe dugotrajno nasilje o tome retko govore, te njihovi problemi ostaju nevidljivi.
Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, a pogotovo žene, mnoge teme su još uvek tabuizirane i skrivene od očiju javnosti, iako je dosta učinjeno na inkluziji i dalje su nevidljive, pogotovo kada su te osetljive teme, napominje Jovanovićeva.
Statistike govore da su žene sa invaliditetom, kojih je više od 208 hiljada, posebno devojčice, više izložene nasilju, ne samo fizičkom nego i drugim oblicima nasilja, ali imamo i divne podatke - da više od 28 posto žena završavaju visoke škole, učestvuju u nezi svojih porodica, da ih sve više ima i u političkom i u društvenom životu, kaže Danijela Kostić, pomoćnica Pokrajinskog sekretarijata.
Na osnaživanju žena treba da se radi preko čitave godine, a ne samo tokom 16 dana aktivizma i borbe protiv nasilja nad ženama, poručuju iz resornog Ministarstva.
To je ono što je naš prioritet i ono čime se bavimo, zato smo pre nekoliko godina u naše konkurse kao prioritetnu ciljnu grupu upravo uveli žene sa invaliditetom, uz mlade osobe sa invaliditetom, kaže Marija Ristić Markov iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku.
Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije treću godinu zaredom realizuje program za podizanje samopouzdanja žena sa invaliditetom. Na osnaživanju žena sa invaliditetom radi se i u okviru Akademije mladih lidera sa invaliditetom, što uliva nadu da će za nekoliko godina veći broj žena nastaviti borbu neumorne aktivistkinje za prava invalida Gordane Rajkov, o kojoj je premijerno prikazan film Trag u beskraju.
Izvor: RTV