sreda, 06 februar 2019 17:32

Kako skakati iz aviona kada imaš invaliditet

Autor:

Tek kad sam osjetila slobodan pad shvatila sam ono što su mi svi ovi ljudi koji godinama skaču padobranom rekli “ništa ne može da te pripremi na ono što ćeš da osetiš kad skočiš”.

Nisam tip osobe koja prirodno voli da čeka da se nešto desi, ali me je za to trenirao baš moj invaliditet. Neke stvari - poput postizanja dugih šetnji, ili toga da naučim da uđem sama u kadu ili u gradski prevoz - postigla sam posle godina strpljenja. Zato mi je bilo relativno lako da mirno sanjam u danima pred prvi skok.

Trebalo je mnogo toga organizovati: kako doći do i otići s aerodroma, odabrati pravo vrijeme za skok kad je temperatura najbolja (gore, ne na zemlji) zbog moje ionako loše cirkulacije, sačekati čist i sunčan dan (ovo samo zbog lepog pogleda), i prije svega, kako izvesti sam skok. Automatski je otpisana moja tinejdž ideja da skačem sama, bar za sada, pa je skok planiran tako sa mnom skače i instruktor. Trebalo je i provjeriti prije skoka da li, šta, i kako mogu fizički da izvedem, iz kog tipa aviona je najbolje da skočim, zbog prostora za nas oboje i činjenice da ne mogu da pomeram tijelo kako želim, niti mogu da predvidim kuda će da se kreće moja ravnoteža, naročito kad sam kukama zakačena za čovjeka iza. Ovim se naravno, ni u jednom momentu nisam bavila ja, nego Slobodan Marković s kojim sam skočila, totalni kralj, u kog sam uglavnom gledala kao malo dijete dok mi objašnjava zašto, šta i kako može ili ne može.

Napokon se posle par mjeseci poklopilo da skočim baš u okviru manifestacije “Balkanski skok prijateljstva 2018” koja okuplja padobrance iz gomile zemalja poput Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Švedske, Rusije, Izraela i Australije. Ovo je, osim logističke činjenice da ide veliki, vojni avion kroz čija vrata opušteno mogu da prođem, a da ne moram da se izvlačim, savijam i slično, značilo da sam imala neviđenu sreću da blejim u kampu na aerodromu “Lisičji Jarak”. To je značilo tri dana uz hard rok iz zvučnika, kafom i cigarama, s gomilom super ljudi.

 

Kako sam tri dana gledala u nebo

Došla sam kao ženski Horejšio Kejn s cvikama i savršeno ofarbanim roze šiškama, u crnom, sa štakama u jednoj ruci i rancem u drugoj, nakon što sam primijenila sve što mi je Slobodan rekao: naspavaj se, nemoj puno da jedeš, dobro veži kosu, ponesi duplu odeću. Imala sam osjećaj da se sve kreće usporeno i nestvarno. 

Onda su uslijedili problemi. U tom prvom pokušaju skoka popeli smo se na visinu od 1500 metara, i morali da se vratimo zbog protivgradnih raketa. Sledećeg dana je pala kiša koja je uništila livadu za doskok. Sve to vrijeme žmirkala sam na ljude koji su vježbali, i osjećaj usporenog snimka se nastavljao - kako pripremaju opremu na velikom šatorskom krilu, šta rade sa svim onim konopcima i kukama, kako se spremaju za skok. Trećeg dana su počele da se prave fore na temu kada ću već više da skočim. Nisam bila razočarana, uplašena, nestrpljiva, i prvi put me nije boljelo što ja sjedim, a drugi idu kuda hoće. Samo sam čekala i pušila cigare i pila kafu, gledala u nebo i krošnje, slušala onaj rok sa zvučnika, i mislila, evo, ovako se radi u životu, kao ovi ljudi s opremom. Samo usmereno i polako.

Ništa nije moglo da me pripremi ni na činjenicu da nekoliko dana posle skoka neću moći da kažem gotovo ni riječ o tome, i da ću na sva pitanja kako je bilo odgovarati sa “ne mogu da opišem”, jer isto je kao i opisivanje ljubavi, mora se doživjeti.

Iščekivanje, povjerenje, vježba

U iščekivanju skoka, dva puta sam oblačila i skidala sve one pojaseve i kuke jer smo se svaki put pripremali kao da skačemo, pa se onda sve mijenjalo i odlagalo. Treći put je uspjelo. U tim momentima, kad sam gledala kako mi Slobodan svaki put s jednakom strpljivošću i usmjerenošću provlači pojaseve gde treba, zateže, opominje i provjerava, došlo mi je da ga pitam kako može svaki jebeni put da bude tako jednako usmeren i koncentrisan. Bila sam u stanju da gledam sedam sati kako sve ono uklapa i namotava, i da se ne smorim.

Iznova mi je ponavljao šta treba da radim kad se popnemo na visinu blizu tri hiljade metara. Razumjela sam da je užasno odgovoran za mene ili bilo koga ko skače i da zato ima takav stav, ali sam u sebi skoro kolutala očima. Pobogu, zašto toliko puta, zapamtila sam. Ne, eto ga opet, šta smo rekli, gde su ti ruke…

Tu sam prvi put udarila u zid, kad smo skontali da nema šanse da iz sedećeg položaja podignem noge spojeno kad bude vrijeme da “sletimo” jer ne smem ja prva da dotaknem zemlju. "Ne mogu ja ovo", kažem, i ne znam šta da smislim da riješim, a da izgleda kao da znam šta radim. "Pa, moraš nekako," odgovara mi. "Kako nekako sunce ti jebem, neće". 

Stane iza mene, napravi oslonac i kaže "'ajmo sad". I može.

Ništa ne može da te pripremi na ono što ćeš da osjetiš kad skočiš

Skočila sam s nekim koga relativno poznajem, i sigurna sam da je to mnogo pomoglo da se ama baš ničega ne bojim. U životu nisam srela temeljitiju, odgovorniju i usmjereniju osobu, nikad. Nije mi ni prošlo kroz glavu da mogu da se polomim. Zajebalavala sam ga da bih smjela da skočim i da nemamo padobran jer znam da bi ga već nekako napravio dok stignemo do zemlje.

Jedino sam vrlo dobro znala da realno, nemam pojma šta će moje tijelo da uradi u vazduhu pri slobodnom padu. To je onaj dio “nadam se da mi neće krcnuti nešto u kičmi” koji nisam rekla ni sebi naglas. 

Prije spremanja za izlazak iz aviona Slobodan me finalno upozorava direktno na uvo da mi ne pada na pamet da tražim oslonac unaprijed ili ka njemu jer zna da imam užasnu ravnotežu i automatski poriv da se hvatam za sve kad nemam štake, a ja pomišljam da li je moguće da si se i tog setio da mi kažeš, koji si ti kralj. Nastavlja - ruke prekrštene na grudima, glava nazad, noge nazad, ne pomjeraš ih dok te ne udarim po ramenu. Samo klimam glavom jer od buke aviona ne čujem ni svoje postojanje.

Kad smo se nagli naprijed kroz vrata i krenuli da padamo prvi put sam shvatila šta znači ono što su mi rekli “koliko god da vježbaš, ništa ne može da te pripremi na osjećaj”. Zamislite pikslu koja pada, ekspresnom brzinom, samo što ste ta piksla vi. Nisam mislila ni o čemu, i ako jesam ne sećam se da jesam. Nemam pojma da li sam vrištala. Znam da se svijet samo izokrenuo odjednom, i da je vazduh mirisao kao more, a vrijeme stvarno postalo relativno. 

Vazduh te toliko zvizne jer je rezak i oštar, da ne možeš da dišeš, i toliko brzo padaš da ti rade samo osnovna čula: hladno je, vidim zemlju, nema vazduha i naravno - kako je lijepo! Tad sam razumjela zašto mi je onoliko ponavljao sve. Vazduh tako jako šušti, udar dva puta po ramenu, puštam ruke pod uglom od devedeset stepeni, padanje, onda najednom, samo naglo ispravljanje, otvoren je glavni padobran. 

To je momenat koji djeluje jednako šokantno kao i slobodan pad, jer se najednom telo ispravlja i smiruje. I samo čuješ ššššš, sve je tako tiho, osećaš se neverovatno sigurno sa svim onim pojasevima i kukama i čudima, i nestvarno. Kao da plutaš u svemiru, dole su livade, a tu negde gde si ti, tu je i nebo. Mnogo sam psovala kad smo se ispravili, ali od oduševljenja i lepote. I tad sam rekla ono što svi oni kažu - ovo ne može da se opiše.

Prvi put nisam flipnula kad mi kažu “svaka ti čast”

Pre nego što sam skočila čula sam razne komentare, od čiste podrške, blagog nepovjerenja, i kapiranja da nisam ozbiljna, do komentara poznanika kako sve osobe s invaliditetom vole da se dokazuju pa zato rade ekstremne stvari, i ono neizbježno “šta će ti to, što bi dovodila sebe u opasnost?” Mnogima nisam ni smjela da kažem kad skačem da ne bi bilo panike.

Ali kad smo se spustili, prvo što sam kazala je idem sjutra opet. Ne postoji ekvivalent s kojim mogu da uporedim taj osjećaj, niti nešto što može da ga zamijeni. To nije adrenalin, to je ljubav. Kad sam se vratila u kamp, prvi put u životu se nisam osjećala loše kad su mi čestitali i govorili “svaka čast” ljudi koji se time godinama bave, i koji znaju šta skok znači. Gotovo u ravni s tim oduševljenjem što sam skočila bilo mi je i to što sam se ujela za jezik i nisam rekla svoje uobičajeno nije mi svaka čast jer samo živim najbolje što mogu s onim što mi je dato jer prvi put sam shvatila da oni stvarno tako i misle, da je to i njima vau, i prelepo, i da im možda nije jasno zašto sam se odličila za skok, ali da to zaista razumiju kao veliku hrabrost, pošto djelujem tako krhko i nestabilno kad stanem na štake.

Ne znam da li su mislili da sam heroj, luda ili samo nesvesna opasnosti. Ali ja sam razumela da je sad vrijeme da kažem prosto, hvala, i da budem srećna jer na prvom skoku i treba da se čestita. Prvi put se nisam naljutila što me neko tako posmatra, kao vanrednu osobu. Osjetila sam da oni to razumiju na drugi način jer sad dijelimo to neopisivo iskustvo.

Zbog ta tri dana otvorenosti i slobode, poverenja i ljepote, ovo nije samo zanimljivo iskustvo nego dio mene i nešto što želim da uradim ponovo, i ponovo.

Lana Nikolić

Izvor: VICE

Pročitano 162 put(a)

Back to top