Aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom iz Beograda, Jelena Milošević, dala je svoj osvrt na principe samostalnog života i njegove preduslove za osobe s invaliditetom. Prenosimo vam njene stavove na ovu temu. 

„Filozofija mi nikada nije bila omiljeni predmet, ali filozofija samostalnog života osoba sa invaliditetom je tako jasna i konkretna da njene osnovne principe samo treba pratiti. Samostalni život osoba sa invaliditetom ne znači fizički samostalno obavljanje svakodnevnih aktivnosti, već podrazumeva da osoba sa invaliditetom samostalno donosi odluke o načinu zadovoljavanja svojih potreba koje sama najbolje poznaje. Osobe sa invaliditetom nisu pasivni primaoci nege, staranja i milostinje, već ljudi koji imaju pravo na izbor, pravo da kontrolišu svoje živote, donose odluke i za njih snose odgovornost.

Da bi ova filozofija živela u praksi, neophodno je postojanje pet osnovnih preduslova:

Razmena iskustva između osoba sa invaliditetom. Ne možemo sve znati, ali koliko samo znači kad znate koga da pitate, sa kim da se posavetujete! Zbog toga su međusobna povezivanja toliko značajna.

Informacije u pristupačnim formatima, odnosno, na Brajevom pismu, u audio formatu, titlovanje, upotreba većeg fonta, znakovnog jezika.

Tehnička pomagala koja osobama sa invaliditetom omogućavaju da rade sve ono što većina uzima zdravo za gotovo. Kod nas je izbor ovih proizvoda prilično siromašan. Očekuje se da svi treba da se uklapamo u „standardne“ kalupe, da možemo da koristimo ista invalidska kolica, ista pomagala – a ne možemo. Ovde spadaju i pomagala koja se ne ubrajaju u osnovna, počev od slavine koju može da koristi i neko sa slabijim rukama, preko tastatura i miševa, prekidača za svetlo i slično,  a za koje možda mnogi ne mogu ni da zamisle da postoje (tzv. asistivna tehnologija).

Pristupačni stanovi i okruženje. Mnogo je starih zgrada u kojima osobe sa invaliditetom žive na spratu, bez ili sa malim liftom, u stanovima sa uskim vratima. Čak i u novim zgradama ima onih u kojima je kućište za lift godinama prazno. Još uvek je vest kada lokalna samouprava adaptira ulaz neke stambene zgrade ili školu, a adaptiranje stanova je prepušteno kreativnosti i mogućnostima samih stanara. Sa arhitektonskim barijerama borba traje već decenijama i trajaće još dugo.

Servis personalne asistencije koji kod nas i dalje postoji samo na papiru i na nivou privremenih projekata (čast malom broju izuzetaka).

I kada izađete sa svojim personalnim asistentom iz svog pristupačnog stana na svoju pristupačnu ulicu, da biste stigli do pristupačne škole, posla ili pozorišta neophodan vam je pristupačan prevoz. Prevoz je zaista potreba, naročito u velikom gradu. Da bi prevoz bio zaista dostupan, osim pristupačnih vozila, neophodna su adaptirana stajališta i ozbiljna edukacija vozača. Niko se nije naučen rodio. U Beogradu, na primer, ako su i postojale rampe u redovnom javnom saobraćaju, one su uklonjene ili vozači ne znaju da ih koriste. Prevoz adaptiranim kombi vozilima od vrata do vrata pri beogradskom Gradskom saobraćajnom preduzeću postoji, ali vozila ima malo, u stanju su raspadanja, rade u najboljem slučaju do kasnih popodnevnih sati, ne rade vikendom i praznicima.  Čak i da povremeno možete da priuštite taksi, od brojnih vozila na našim ulicama, nijedno nije pristupačno.

Da bi sve navedeno funkcionisalo, a život osoba sa invaliditetom bio što kvalitetniji, neophodna je saradnja između stručnjaka iz raznih oblasti, nadležnih, svih segmenata društva i samih osoba sa invaliditetom, ali i kontrola korisnika. Osobe sa invaliditetom treba da kreiraju, upravljaju, kontrolišu i vrednuju usvojenu politiku i rad službi koje utiču na njihov život. Samo tako se postiže dvosmerna korist – mi dajemo doprinos društvu u kom živimo, a samo društvo pruža jednake mogućnosti svim svojim građanima.“ 

Autorka teksta: Jelena Milošević

Izvor: www.norbs.rs 

Pripremila: Anđela Miličić