Super User

Super User

 

Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore u saradnji s Centrom za razvoj nevladinih organizacija organizovaće 3. i 4. jula 2018. trening namijenjen članicama Mreže organizacija osoba s invaliditetom Crne Gore (MOOSICG) u Pržnu, hotel Residence.

Trening o mehanizmima učešća osoba s invaliditetom u procesima donošenja odluka je četvrti u nizu seta treninga (od ukupno šest) koji će biti organizovani s ciljem jačanja kapaciteta članica Mreže organizacija osoba s invaliditetom, kako za sprovođenje ostalih aktivnosti projekta Umrežavanjem do boljeg rada, tako i za nastavak rada u sopstvenoj organizaciji.

Osim sticanja opštih znanja o mehanizmima učešća OSI u procesima donošenja odluka, učesnici će imati priliku da pripremaju zahtjeve za slobodan pristup informacijama, kako bi se s metodama desk istraživanja o sprovođenju Strategije zaštite od diskriminacije i promocije jednakosti moglo započeti odmah nakon završetka treninga.

Teme koje će se obrađivati na treningu su: pravni okvir za učešće NVO u procesu kreiranja i sprovođenja javnih politika na nacionalnom/lokalnom nivou, oblici saradnje između državnih organa i NVO na nacionalnom nivou, mehanizmi saradnje između državnih organa i NVO, institucionalni okvir za saradnju državnih organa i NVO, građanske inicijative, Skupština građana, referendum (lokalna skupština), građanska žalba i predstavke - Statut opštine i drugi oblici participacije i uključivanja u procesima donošenja odluka na lokalnom nivou

Aktivnost je dio projekta Umrežavanjem do boljeg rada, koji sprovodi Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore u saradnji s Centrom za razvoj NVO, a uz podršku Delegacije Evropske unije u Crnoj Gori. 

Pripremila: Anđela Miličić

 

Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore u saradnji s Centrom za razvoj nevladinih organizacija organizovaće 19. i 20. juna 2018. trening namijenjen članicama Mreže organizacija osoba s invaliditetom Crne Gore (MOOSICG), u hotelu Franca u Bijelom Polju.

Trening o pisanju izvještaja iz sjenke, odnosno izvještaja koji su alternativa državnom, a koji pripremaju NVO je treći u nizu seta treninga (od ukupno šest) koji će biti organizovani s ciljem jačanja kapaciteta članica Mreže organizacija osoba s invaliditetom, kako za sprovođenje ostalih aktivnosti projekta Umrežavanjem do boljeg rada, tako i za nastavak rada u sopstvenoj organizaciji.

Osim sticanja opštih znanja o procesu monitoringa sprovođenja javnih politika iz oblasti invalidnosti i izvještavanja o sprovedenim rezultatima učesnici/ce će imati priliku da sagledaju monitoring planove, te da eventualno iste finalizuju, kako bi se s metodama desk i terenskog istraživanja moglo započeti odmah nakon završetka treninga.

Teme koje će se obrađivati na treningu su: izvještavanje iz sjenke,  sprovođenje monitoringa, priprema izvještaja, metodologija praćenja sprovođenja javne politike, struktura izvještaja, metode prikupljanja podataka, izvještavanje zasnovano na činjenicama, preporuke i zagovaranje preporuka.

Aktivnost je dio projekta Umrežavanjem do boljeg rada, koji sprovodi Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore u saradnji s Centrom za razvoj NVO, a uz podršku Delegacije Evropske unije u Crnoj Gori.

 

Pripremila: Anđela Miličić

DisABILITYinfo:  Ukratko se predstavite našim čitaocima.

Milanka Lana Nikolić, poznatija samo kao Lana. :) Novinarka Radio Beograda 202, čuvene Dvestadvojke, pišem za Vice Srbija, Liceulice i neke onlajn portale za kulturu poput PULSE magazina. Trenutno sam na doktorskim studijama na Filološkom fakultetu u Beogradu, a inače sam diplomirala Opštu književnost i teoriju književnosti na istom fakultetu. Ako bih se morala kraće predstaviti kazala bih radio novinarka, filološkinja,  i iznad svega - pesnikinja.

 

DisABILITYinfo: Koju ste osnovnu i srednju školu završili i možete li nam reći nešto više o tom periodu?

Zvršila sam gimnaziju u Blacu, opšti smer. Išla sam u redovnu školu sve vreme, nisam pauzirala godine, nekako je bilo skroz normalno. Bila sam jako dobra učenica, imala sjajno društvo, mnogo sam izlazila. Iz tog perioda se najjasnije sećam da sam prve dve godine mnogo učila, a naredne dve mnogo izlazila. :) I  naravno, toga da sam tada otkrila rok muziku i neke jače muzičke žanrove, mogu slobodno da kažem da me je to oblikovalo. Mnogo sam čitala, i mnogo sam pisala. To mi je jedan od najdražih perioda u životu.

 

DisABILITYinfo: Šta je opredijelilo Vaš izbor studija?

Razne stvari, malo njih sam sama birala. Mnogo toga mi je išlo, tako da sam imala širok izbor, umetnost, filozofiju, biologiju, književnost. Htela sam na medicinu, ali sam od toga sama odustala jer sam znala da neću biti ravnopravno tretirana, mislim da smo zaista daleko od mladih sa hendikepom u operacionim salama nažalost (to je ono što ja kažem, u Srbiji neće biti stolice u operacionoj sali za mene), a znala sam i da je to težak put i nisam htela da trošim svoje intelektualne kapacitete na nešto što će da me frustrira i da me učini nezadovoljnom osobom. Htela sam da pronađem nešto gde će se moji kapaciteti sjajno razviti tako da stalno imam dominantan osećaj šta sve mogu odlično da radim, umesto stalnog podsećanja “eto, ni ovo ne mogu”, a mislim da bi toga u medicini vilo prilično. U to vreme moji roditelji nisu radili, tata je bio bolestan, ja sam znala da ne mogu finasijski da me podrže, pa sam morala da biram fakultet gde ću stoprocentno upasti na budžet. Tako sam slučajno videla katedru za Opštu književnost i teoriju književnosti, dopao mi se program, i otišla sam na prijemni, jer sam znala da ću dobro uraditi. Tako je moj put praktično oblikovan - slučajno, jer sam znala da moram samo na sebe da se oslonim. Bilo je jako izazovno i na mnogo nivoa preteško, i i danas je ponekad. I prelepo, naravno.

 

DisABILITYinfoKada ste prihvatili invaliditet kao dio svog identiteta i kako je tekao taj proces?

Moja teorija je da niko nikad ne prihvati svoj hendikep, i da svi koji tako kažu samo nisu iskreni. :) Ali, neka to bude samo moje viđenje. Imam hendikep oduvek (koji je stanje nastalo usled manjka kiseonika, ne bolest, što stalno moram da ponavljam). Mislim da svi mi negde iznutra samo želimo da smo kao drugi, i da to nikad ne prestaje. Jedino što naučite tokom života je da zaista volite sebe takve kakvi ste, a naročito tu različitost. Za to treba vremena ipak. Ne mogu da kažem da sam sebe potpuno prihvatila jer mislim da bih lagala - a to je neiskreno, naročito kad je reč o slanju poruke mlađim generacijama na kojoj uvek insistiram, ona mora da bude istinita. Prihvatila sam donekle to da se fizički razlikujem i da drugačije hodam (i dalje naravno, želim da su mi noge prave, i da nosim štikle, što ne mogu), a ono što mi je uvek teško da prihvatim su momenti kad me nešto boli, jer imam to iskustvo trpljenja fizičkog bola, prosto rečeno - zahtevno je tako fiunkcionisati. Istovremeno, jako volim sve što me čini različitom jer svoje telo doživljavam kao mapu na kojoj se vidi moj put, i volim to što me je hendikep u nekoj meri oblikovao na dobar način. Uvek govorim to da ako bih mogla da biram da budem kao drugi, skroz obična, ali drugačija u glavi i ponašanju nego ovakva, nikad ne bih prihvatila. Mislim da je ovo uvrnuto dobra kombinacija. Činjenicu da imam hendikep prihvatam iznova svakog dana, to je proces koji nikad ne prestaje. Uvek ima u tebi deo koji se buni, i deo koji od toga što je dobio, pravi magiju.

 

DisABILITYinfo: Ko Vam je najviše pomogao u prikupljanju informacija o prirodi Vašeg invaliditeta?

Uglavnom sam čitala o tome sama. Imala sam podršku roditelja, oni su uvek odgovarali na moja pitanja, ali najviše sam sama istraživala. Nekako je lakše kad si dete da sam kopaš nego da pitaš. Nisam to doživljavala strašno, zanimala me je medicina, bilo mi je zanimljivo da uklapam i sebe u tu opštu sliku.

 

DisABILITYinfo: Kada ste počeli aktivno da se uključujete u različite aktivnosti koje se tiču osoba s invaliditetom?

Bila sam uključena u sva dešavanja generalno, od porodičnih okupljanja do raznih sekcija u školi i druženja sa prijateljima. Nisam mnogo učestvovala u aktivnostima koje se tiču osoba sa hendikepom, jer nekako me okolina nije ni percipirala tako izdvojeno, pa ni roditelji, i mislim da nisu osećali neku potrebu da me vode na ta neka izdvojena okupljanja. Išla sam povremeno u udruženje, recimo dva puta godišnje. Nije mi to bilo nešto specijalno, imala sam generalno bogat život i to mi je zaista bila samo još jedna od aktivnosti. Pritom tamo nije bilo bar u to vreme, ljudi mojih godina koji mogu da mi budu prijatelji. Prestala sam da odlazim negde oko desete godine, smorilo me, zapravo sam išla rekla bih možda dve godine na takve stvari. Još tada sam osećala da je loše što se mi sad kao različiti, izdvojeni, okupljamo sami, smetalo mi je to. Tad nisam znala da je osećaj koji sam imala ustvari bio težnja za inkluzivnim društvom. :)

 

DisABILITYinfo: S obzirom na to da ste vrlo aktivni, radite na radiju „Beograd 202“, novinarka ste i blogerka, pišete i o pitanjima invaliditeta, šta biste poručili mladima, kako da se osnaže i budu samostalni?

Nema univerzalne poruke niti recepta. Ovo što ljudi danas vide da radim sa lakoćom je rezultat jednog dugog puta koji nikad nije bio jednostavan. Mislim da sam zaista „loš” primer, jer sam praktično morala da gradim svoj život ni na ćemu od početka studija, skroz sama, a to je baš zahtevno. Meni je mnogo značilo to što sam imala ljubav roditelja, sestre, da nije bilo njih, teško da bih bila ovako samouverena i otvorena. Kad rastete svesni da ste vi nečije blago, da ste voljeni i prihvaćeni i poštovani, to je neprocenjivo. S druge strane imala sam i težinu da „moram sama sve”. To me je u jednakoj meri oblikovalo i nateralo da rano postanem odrasla i odgovorna, na studijama i u poslu. Rekla bih zaista, rad, red i disciplina. :) Ne znam, važno je da imate oko sebe ljude koji vas vole, za početak, i koji veruju u vas, onda vi sami verujete u sebe i možete da gurate neki san čak i kad naizgled nema uslova za ostvarenje.

Rekla bih im da se što pre osamostale u najvećoj mogućoj meri, da se odsele od kuće ako mogu, da obavezno ulažu u svoje obrazovanje, formalno i neformano, i da ne misle o tome što ne mogu, i šta nemaju, nego šta imaju i šta se od toga može napraviti. I naravno, da uvek žive maksimumom svojih kapaciteta, na svim poljima i u svakom smislu.

 

DisABILITYinfo: Od koga ste imali najveću podršku u pogledu Vašeg osamostaljivanja?

Roditelja, naravno, ali uz veliku brigu. Nisam imala mnogo izbora, bilo je, ili idem da se razvijam, da gradim život sama, ili propadam. Tamo gde sam odrasla nije bilo uslova za bilo kakvo napredovanje. Oni su mnogo birnuli, naročito jer su znali da ne mogu da me podrže finansijski i nisu podržavali želju da dem u tom smislu jer su brinuli šta će biti sa mnom, u isto vreme su mi davali mnogo snage i vere u ono što mogu svojom ljubavlju, ja sam, pritom, vrlo jasno znala da drugi izbor ne postoji i da ako ostanem, ništa od života neću napraviti. Tu su bili i neki prijatelji koje sam prvo upoznala onlajn, na forumu studenata Filološkog fakulteta, a posle i uživo koji su me jako hrabrili i podržavali, što mi je u tom momentu beskrajno značilo, poput Dragane Vasilijević, koleginice doktorantkinje, koja mi je i danas jedna od najdražih osoba u životu.

 

DisABILITYinfo: 5. maj se obilježava kao Evropski dan samostalnog života, možete li nam reći šta za Vas predstavlja samostalni život?

Pravo na izbor u svakom smislu. Da želim sada napolje, i da to mogu, da odabiram način na koji se obrazujem, gde radim i šta radim, pravo na to da biram partnera. Prosto, samostalan život je jedna velika sloboda, i svako od nas to vidi na drugačiji način, prema svojim mogućnostima i željama. Meni je to na primer, da mogu da živim sama, radim posao koji obožavam, i imam bogat društveni život, uz poseban akcenat na ljubav, ah.

 

DisABILITYinfo: Koja je Vaša poruka za čitataoce portala DisabilityInfo?

Da uvek idu preko svojih maksimuma, i da stalno sebe stavljaju u nove situacije, da prave sebi nove izazove.  Da veruju u sebe, i da se ne plaše  života - samo treba skočiti u taj vrtlog i plivati. Pošto me posebno nervira to što mladi sa hendikepom zbog indirektnog pritiska društva često misle da njih „niko neće” u emotivnom i seksualnom smislu, i da nisu dovoljno dobri, i rekla bih im da nauče da vole sebe, i da shvate koliko su prelepi, pa će i drugi shvatiti, i da se muvaju najopuštenije s kim god žele.  :)

 

Intervju vodila Anđela Miličić

Danas je Međunarodni dan pasa vodiča. Danas se podsjećamo šta je naše društvo uradilo kako bi osobe oštećenog vida i sve osobe s invaliditetom mogle doći do pune samostalnosti, odnosno kako ova grupa građana i građanki može računati na pravo izbora u načinima za samostalno funkcionisanje.

U martu 2008. godine je stupio na snagu prvi Zakon o kretanju osoba s invaliditetom uz pomoć psa vodiča, odnosno pomagača. Stupanjem na snagu ovog zakona preduzet je prvi korak u uređivanju oblasti kretanja osoba s invaliditetom uz pomoć psa pomagača. Do izmjena i dopuna ovog zakona došlo je 2009. godine, ali uprkos tome zakon se nije suštinski promijenio. Ovaj akt uređuje samo oblast pristupa osobama s invaliditetom u pratnji psa pomagača objektima u javnoj upotrebi. Sistemski način finansiranja i obezbjeđivanja ovih pasa nije uređen i na ovaj dan možemo samo konstatovati da država s nadležnim institucijama nije napravila nikakav korak kako bi prihvatila odgovornost u vezi s ovom oblašću.

Nakon punih deset godina primjene ovog zakona samo možemo još jednom apelovati na nadležne institucije da uzmu aktivno učešće u obezbjeđivanju sredstava za pse pomagače i njihovu promociju u društvenoj zajednici.

Ono što je najvažnije od svega jeste akcentovati  značaj pasa vodiča i naglasiti koliko su oni korisni za zajednicu osoba s invaliditetom.

Šta je pas vodič za mene kao osobu oštećenog vida?

Prvi pas vodič kojeg sam imao priliku da upoznam je bila Ksena. Ona je vodila Marijanu Mugošu Šćekić od 2008. do 2018. godine. Nakon Ksene u Crnu Goru su došli i Luna, Jan, Ori i Uran. Na dan pasa vodiča samo možemo da konstatujemo da je prošlo deset godina od dolaska prvog i početka priče zvane pas vodič u Crnoj Gori. Vodiči su plaćani novcem koji je Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore kao nosilac programa dobijalo od raznih donacija, dok je država ostala pasivni subjekt, nezainteresovan za bilo koji segment ove priče. Ja bih takvu poziciju ironično nazvao dopisnik iz inostranstva. I nakon svega kao korisnik opet ponavljam ono što je već  mnogo puta rečeno.

U mom kretanju asistira pas po imenu Jan. Od kada me Jan vodi, krećem se bezbjednije, brže i relaksiranije. Moji pokreti i stav na ulici kao i na raznim drugim mjestima su opušteniji, svedeniji, a ono što je za mene kao osobu s invaliditetom posebno važno jeste i da je moje samopouzdanje znatno poboljšano. Meni je pripala uloga da na ovaj dan pišem o tome koliko mi znači moj pas. Ja na to danas samo mogu istaći da se u posljednjih osam godina promijenilo tako mnogo i da je ovaj pas postao sastavni dio mene, iako dobro znam da je u ozbiljnim godinama, te da naše druženje ne može trajati onoliko koliko ja želim. Prvi crnogorski vodič Ksena nas je 10. aprila ove godine napustila i sada kao korisnik samo mogu da se zapitam gdje su sada institucije? Da li se iko ko je nadležan za brigu o osobama s invaliditetom pita šta je s dostojanstvom tih osoba? Kako će ljudi koji nemaju podršku za kretanje uz pomoć pasa vodiča biti u mogućnosti da dođu do njih ukoliko to žele i ukoliko je to za njih jedino prihvatljivo rješenje?

Zabrinjavajuća je i činjenica da osobe s invaliditetom nakon svih godina moraju da izlaze u javnost i umjesto struke koja u Crnoj Gori u vezi s ovom oblašću i ne postoji informišu i edukuju građane o značaju kretanja i funkcionisanja uz pomoć psa pomagača.

Najzad, ovo je dan pasa vodiča, njihovog iskrenog razumijevanja, svega onog što nam oni daju, njihove bezrezervne podrške i neograničene ljubavi. Na današnji dan se radujem zato što su oni tu sa nama i u nama zauvijek. Zato što su ostavili neizbrisiv trag na nas i na našu zajednicu, na sve ljude koji ih poznaju.

Ako mogu da me čuju i ukoliko možda i oni tako nesebično ponekad kao i mi ljudi vode računa o važnim datumima i jubilejima, ja im od srca želim njihov dan . Želim da im svaki korak sa nama bude ljepši i da dobiju što više pohvala i nagrada od svojih zahtjevnih korisnika.

Želim im da budu zdravi, da ih se niko na ulici ne plaši, da im niko ne zamjeri što su drugačiji i što sve ono što imaju i što nam daju stoji na četiri šape. 

Andrija Samardžić

sreda, 25 april 2018 16:09

IZ MOG ZAGRLJAJA, U VJEČNOST...

Ksena, moj prijatelj i obožavano biće. Pas, ženka labrador, bujne i plišano mekane, sjajne dlake sa nekoliko različitih nijansi zlatno-žute boje. Okice braon, pogled pun topline, neke nedokučive sjete, ali u isto vrijeme pogled pun lelujave radosti i života. Taj pogled je uveseljavao, mamio osmijehe, grijao nam duše i srca, dok se veseli repić radosno vijorio, a šapice lako poskakivale.

Čarolija radosti  sa Ksenči našom, trajala je gotovo deset godina, sve do 10. aprila 2018. godine.

Ksena je rođena 1. juna 2006. godine u Norveškoj, a sa svega nekoliko mjeseci života, zajedno sa svojih pet kuca-sestrica, obrela se u Republici Hrvatskoj - Centru za rehabilitaciju „Silver“ (Norveška škola za pse vodiče poklonila je leglo od šest sestrica labradorki Centru „Silver“).

Nakon strogih veterinarskih pretraga i procjena instruktora za obuku pasa vodiča u Centru „Silver“, odlučeno je da će Ksena proći kroz proces obuke i postati pas vodič za slijepe. Tako se i zbilo, ona je uspješno završila školovanje i uz divnu i veoma revnosnu instruktorku, gđu Julijanu Georgy-Matešić, položila ispit za psa vodiča sa tačno dvije godine života.

Iz Kraljevine Norveške, preko Republike Hrvatske, stigla je u moju Crnu Goru, kao prvi pas vodič.

Obasipala nas je radošću, pomjerala granice i podizala standarde, a otpore ljudi u Crnoj Gori  lagano i strpljivo pretvarala u poštovanje i prihvatanje neraskidivog jedinstva osobe oštećenog vida i njenog psa vodiča.

Punih deset godina me bezbjedno i lako vodila crnogorskim ulicama, šetalištima uz more, stazama uz jezera i rijeke, putanjama raznolikim, manje-više pristupačnim, ali uvijek savladivim i dosežnim.

Moju kćerku, Laru, dočekala je iz porodilišta, učestvovala u njenom odrastanju i vragolijama dječjim.  Svojom maznom njuškicom, omirisala je Larinu prvu đačku knjižicu i bila uključena u svaki  nama bitan događaj: druženja sa prijateljima, šetnje, putovanja... U naše živote privukla je mnoge divne ljude sa kojima smo razvili jedinstvena prijateljstva. Jednostavno, bila je neraskidivi dio našeg veselog četverca, naše male porodice.

A meni, meni je značila mnogo, beskrajno mnogo... Bila je simbol moje slobode, samostalnosti, lakog i dostojanstvenog kretanja... Ksena mi je obogatila dušu, učinila me strpljivijom, opreznijom, ali istovremeno veoma smjelom i odvažnom za hvatanje u koštac sa životnim izazovima.

A onda, nakon desetogodišnje čarolije sa mojom Ksenči, došao je 10. april, dan kada je žuti repić prestao da maše, a njeno toplo, divno srce da kuca. Iz mog zagrljaja preselila se u vječnost ostavljajući nam pun kofer ljubavi i prekrasnih sjećanja.

P.S. Danas je 25. april, Međunarodni dan pasa vodiča.

Marijana Mugoša-Šćekić

Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore u saradnji s Ministarstvom evropskih poslova obilježiće 5. maj, Evropski dan samostalnog života. Događaj će biti organizovan u petak, 4. maja, s početkom u 11:00 časova na trotoaru između Biblioteke „Radosav Ljumović“ i zgrade Skupštine Glavnog grada u Podgorici, a u okviru projekta EU4ME koji finansira Evropska unija i sprovodi UNDP.

Evropska mreža za samostalni život (European Network for Independent Living) – ENIL i njene članice 5. maj smatraju posebno važnim datumom u kalendaru pokreta osoba s invaliditetom. Ovaj datum se obilježava u cilju podizanja svijesti o samostalnom životu, što nas podsjeća da imamo pravo na sopstveni život, sopstvene odluke i izbore, kontrolu nad podrškom koju dobijamo od drugih, odgovornost da za postupke snosimo i “posljedice” i pravo na grešku koje neće biti automatski povezivano s činjenicom da imamo invaliditet i da su greške logične.

Narednih dana ćemo sprovoditi kampanju putem društvenih mreža tako što ćemo putem našeg portala www.disabilityinfo.me objavljivati razne tekstove o samostalnom životu, zanimljive video snimke i slike, kako bismo ukazali na značaj samostalnosti osoba s invaliditetom. Zato vas pozivamo da sve poruke navedenog sadržaja šaljete na našu FB stranicu ili Instagram nalog. Danas, na Međunarodni dan pasa vodiča, smo objavili tekst koji je pripremila Marijana Mugoša—Šćekić, prva korisnica psa vodiča u Crnoj Gori. Predlažemo da ga preuzmene s ovog linka.

ENIL, čija je UMHCG članica, ove godine pokrenula je kampanju s ciljem da se ukaže na barijere s kojima se osobe s invaliditetom susreću prilikom obavljanja svakodnevnih aktivnosti. U vezi s tim, planiran je program koji obuhvata simulaciju kretanja pomoću pomagala koja koriste osobe s invaliditetom uz učešće predstavnika partija koje učestvuju na lokalnim izborima u Glavnom gradu. Simulacija ima za cilj da predstavnici partija dožive iskustva osoba s invaliditetom i uvide s kakvim se preprekama OSI, koje žive i rade u Podgorici, suočavaju. Sve vrijeme će ovu aktivnost pratiti i same osobe s invaliditetom koje će tom prilikom razgovarati s predstavnicima partija.

U okviru ovog događaja, nakon uvodnih obraćanja i simulacije, u dijelu Njegoševe ulice ispred Biblioteke „Radosav Ljumović“ planiran je i otvoreni atelje u okviru koga će korisnici usluga UMHCG i predstavnici partnerskih organizacija koji se bave umjetnošću izlagati svoje radove i stvarati nove. U okviru žive biblioteke svi zainteresovani će imati priliku da čuju životne priče, a dodatno je i planiran i flešmob.

Pozivamo sve građane/ke da nam se pridruže na Trgu s početkom u 11 časova, a ako nijesu u prilici svoje fotografije ili poruke podrške mogu poslati ili objaviti na društvenim mrežama uz haštegove #IndependentLiving #IL #ENILilDAY #ILDAY2018.

Pripremila: Anđela Miličič

Povodom 23. aprila, Svjetskog dana knjige i autorskih prava, Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore, ukazuje da se osobe s invaliditetom i dalje susreću s problemom nepristupačnih informacija.

Jedno od osnovnih prava osoba s invaliditetom je pravo da traže, primaju i šire informacije u pristupačnim formatima, na način i u vrijeme u koje su im najpotrebnije, i relevantne za korišćenje.

Ovo je posebno važno za sve osobe s invaliditetom koje žele da se obrazuju, zapošljavanju i budu samostalne u svim sferama života. Međutim, ovo pravo osoba s invaliditetom u Crnoj Gori se i dalje svakodnevno krši.

Član 48 Zakona o autorskim i srodnim pravima Crne Gore iz 2016. definiše pravo osoba s invaliditetom, da „bez sticanja odgovarajućeg autorskog imovinskog prava, a uz obavezu plaćanja naknade, koriste autorska djela u odgovarajućim formatima“ za svoje potrebe, što u praksi nije slučaj.

Iako nije najpreciznija, ova norma omogućava osobama s invaliditetom da traže i koriste informaciju u formi koja njima najbolje odgovara (elektronska forma, uvećan font, Brajevo pismo, zvučni format). Međutim, nijesu utvrđene sankcije za one koji ovo pravo krše. Zbog toga pozivamo Ministarstvo ekonomije da, prilikom izmjena i dopuna Zakona planiranih za utvrđivanje na Vladi u IV kvartalu ove godine, uključi osobe s invaliditetom u proces izrade i definisanja najboljih rješenja.

Kada je riječ o plaćanju naknade za korišćenje autorskog djela, važno je istaći da ona ne smije biti skuplja za osobe s invaliditetom. Osobe s invaliditetom moraju imati pristupačnu literaturu na fakultetima i školama, kao i sve ostale informacije, bitne za njihovo obrazovanje i zapošljavanje, kako bi mogle samostalno da djeluju u svim sferama društvenog života. U oblasti obrazovanja se ovo može postići tako što će svako pravno lice: Ministarstvo, škola, fakultet ili Univerzitet obavezati profesore, predavače i (žive) autore da svoja djela obezbijede i u pristupačnim formatima za osobe s invaliditetom.

U Udruženju mladih sa hendikepom Crne Gore javljaju se studenti koji se susreću s navedenim problemom jer im nepostojanje pristupačne literature otežava izlazak na redovne kolokvijume i ispite, dok sa druge strane, svako naknadno prilagođavanje literature u ovoj oblasti posebno zahtijeva dodatno vrijeme, trud i troškove za osobe s invaliditetom. Zato je veoma važno da obrazovanje bude dostupno svima, i pod jednakim i ravnopravnim uslovima.

Pozivamo sve institucije, posebno obrazovne da olakšaju osobama s invaliditetom pristup informacijama i time im omoguće istinsku ravnopravnost u praksi, kroz mogućnost traženja, primanja i širenja informacija u pristupačnim formatima.

Pripremila: Anđela Miličić, koordinatorka programa za obrazovanje i edukaciju

Ovogodišnji XIII Međunarodni podgorički sajam knjiga i obrazovanja održaće se od 7. do 14. maja u garaži Tržnog centra „Delta City” u saradnji sa Nacionalnom bibliotekom Crne Gore „Đurđe Crnojević“ i Radio televizijom Crne Gore. Sajam će se ove godine održati pod sloganom „Oprez, čitanje može izazvati slobodno razmišljanje. Djeca čitalaca i sami postaju čitaoci“.

Zahvaljujući organizatorima Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore imaće priliku da treći put zaredom učestvuje na ovom prestižnom događaju koji je u proteklih 12 godina posjetilo više od 300.000 ljudi.

Imajući u vidu da je sajam posvećen obrazovanju promovisaćemo aktivnosti Studentske savjetodavne kancelarije, u cilju stvaranja uslova i podsticanja mladih s invaliditetom za sticanje visokog obrazovanja, zatim Servisa za zapošljavanje, kao i brojne druge promotivne materijale koji se odnose na oblast obrazovanja i zapošljavanja. 

Ovom aktivnošću ujedno najavljujemo početak ovogodišnje kampanje povodom upisa na fakultet. 

Pripremila: Anđela Miličić

Mreža organizacija osoba s invaliditetom (OSI), koju je osnovalo 11 organizacija (UMHCG, Nacionalna asocijacija roditelja djece i omladine sa smetnjama u razvoju Crne Gore (RADOS), Nova šansa, Savez gluvih i nagluvih Crne Gore, Savez slijepih Crne Gore, Savez udruženja paraplegičara Crne Gore, Savez udruženja roditelja djece i omladine sa poteškoćama u razvoju „Naša inicijativa, Udruženje multipla skleroze, Udruženje paraplegičara Cetinje i Udruženje za podršku OSI u Bijelom Polju) zalagaće se za veću uključenost organizacija OSI u kreiranju i primjeni javnih politika, kao i jačanje njihovih kapaciteta za sveobuhvatnije zastupanje na nacionalnom i lokalnom nivou.

To je saopšteno u PR Centru na pres konferenciji povodom predstavljanja Mreže organizacija OSI, koja je nastala u okviru projekta „Umrežavanjem do boljeg rada“, koji Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore (UMHCG) sprovodi u partnerstvu sa Centrom za razvoj nevladinih organizacija (CRNVO), uz finansijsku podršku Evropske unije (EU).

Koordinatorka programa, Lidija Knežević, kazala je da je razlog osnivanja Mreže nedovoljno i neefikasno učešće organizacija OSI u procesima odlučivanja na nacionalnom i lokalnom nivou.

„Razlozi su mnogi, počev od problema nepristupačnosti kada se organizuju javne raspave, pripremanje nacrta različitih propisa u nepristupačnim formatima, kao i zakona koji se neposredno tiču prava OSI“, pojasnila je Knežević.

Ona je istakla da su OSI nedovoljno zastupljene u javnom životu, kao i da nemaju pristup programima neformalnog obrazovanja.

„Ovaj projekat ima za cilj veću uključenost organizacija OSI u kreiranju implementacije javnih politika, kao i jačanje kapaciteta organizacija za sveobuhvatnije zastupanje na nacionalnom nivou“, poručila je Knežević.

Ona je istakla da se uloga CRNVO-a u projektu odnosi na jačanje kapaciteta nevladinih organizacija, njihovom umrežavanju, kao i zalaganje za demokratizaciju crnogorskog društva, kroz, kako je navela, niz treninga i obuka.

„Rezultati na koji je projekat usmjeren su formiranje funkcionalne Mreže OSI, zastupanje njihovih prava, uspostavljanje mehanizama za monitoring strategije za zaštitu od diskriminacije OSI, kao i podizanje svijesti crnogorske javnosti o važnosti uključivanja OSI u procese odlučivanja“, ocijenila je Knežević.

Knežević je kazala da će se kroz set treninga i obuka o različitim temama  ojačati kapacitet organizacija OSI.

„Biće organizovana i posjeta članici Mreže u Briselu, na temu razmjene dobrih praksi i iskustava prava OSI. Biće otvoreno i online pravno savjetovalište na portalu, gdje će OSI moći da dobiju odgovarajuće konsultacije“, kazala je Knežević.

Javnost će, kako je najavila, moći da se informiše o projektu i pravima OSI na društvenim mrežama i portalu: disabilityinfo.me.

„Biće organizovana i tri info dana u tri crnogorska grada, gdje će biti podijeljen promotivni materijal. U okviru projekta će, u saradnji sa RTCG-om, biti prikazan dokumentarni film o životnim pričama OSI i dvije emisije“, najavila je Knežević.

Potpredsjednik Skupštine Mreže, Samir Guberinić, kazao je da su u Mreži zastupljene organizacije i savezi iz svih regiona Crne Gore.

„Cilj projekta jeste da smo vidjljiviji i jači prema državnim organima i donosiocima odluka, prije svega prema zakonodavnoj vlasti“, poručio je Guberinić.

On je kazao da će se OSI aktivno uključiti u predlaganje zakona i drugih propisa.

„Uključićemo se i u rad drugih organa koji odlučuju o pitanju prava i statusa OSI, kako bi se  poboljšao položaj OSI“, ocijenio je Guberinić.

Član Upravnog odbora, Milisav Korać, pojasnio je da se Mreža sastoji od šest saveza, koji obuhvataju oko 70 lokalnih organizacija OSI.

„Kroz ovu Mrežu će se kreirati javne politike OSI, kroz saradnju sa državnim i međunarodnim organizacijama, kao i lokalnim samoupravama, sa ciljem da se kroz naše aktivnosti unaprijedi sveukupni položaj OSI u Crnoj Gori“, ocijenio je Korać.

Prema njegovim riječma, potrebno je da Radna grupa u Ministarstvu rada i socijalnog staranja, koja je, kako je naveo, prekinula sa radom od decembra 2016. godine, nastavi na izmjenama Zakona o profesionalnoj rehbilitaciji i zapošljavanju OSI.

„Mreža traži od Ministarstva da se nastavi sa radom na Izmjenama zakona i da se omogući da koncept profesionalne rehabilitacije i zapošljavanja OSI bude izdvjen kao posebno pravno lice“, ocijenio je Korać.

Sredstva za podsticaj zapošljavanja OSI se, kako je pojasnio, nezakonski koriste.

„U toku 2017. godine je, od strane poslodavaca uplaćeno preko 9 miliona eura, a budžetom za 2017. godinu je planiran rošak do 6 miliona eura. Dakle, više od polovine je sklonjeno za neke druge potrebe“, poručio je Korać.

Preuzeto za sajta PR Cemtra

Atletska paraolimpijska reprezentacija Crne Gore nastupila je u subotu i nedjelju na međunarodnom sankcionisanom atletskom mitingu u Splitu.

Crnu Goru je predstavljalo šest atletičara - Marijana Goranović (u kategoriji F-41), u bacanju kugle i diska, Maja Rajković (kategorija F-54) u bacanju koplja, Radmilo Baranin i Danilo Gojković (kategorija F-34) u bacanju kugle i koplja, Mirnes Ramović (kategorija F-11), u bacanju kugle i diska i Miloš Ranitović (kategorija T-12) u skoku u dalj. 

"Ostvarili smo  dobre rezultate na prvom takmičenju u sezoni sa kojeg se rezultati vrednuju za ostvarivanje normi za nastup na Evropskom prvenstvu koje nas krajem avgusta očekuje u Berlinu. Svi naši takmičari su potvrditi vize za Berlin", rekao je Veljko Čegar, trener reprezentacije.

Pripremila: Anđela Miličić

Izvor: www.pokcg.org

Strana 1 od 5

Back to top