petak, 03 jun 2022 09:59

Autorski tekst: Roditeljstvo za sve, ali ne i za svakoga

Written by

Kao majka ostvarila sam se mlada i složiće te se svi da je period trudnoće za svaku buduću majku jedinstven, nešto sasvim posebno, zaista jedno „drugo stanje“ u pozitivnom smislu te riječi.

Ostvariti se kao roditelj, majka svakako jeste  i jedna od najvažnih i najljepših uloga. Međutim, smatram da mnogi roditelji koji dobiju dijete s invaliditetom ili prilikom saznanja da će roditi dijete s invaliditetom nemaju adekvatnu psihološku podršku ili bilo koji drugi vid podrške/pripreme za ulogu koja im predstoji.

Osim toga, ni medicinsko osoblje uzimajući u obzir svakodnevni način rada i njihovu „rutinu“ nije baš blagonaklonjeno i ljubazno prilikom saopštavanja dijagnoze odnosno vrste invaliditeta, a tek da vam da neko opširnije informacije, da vas ohrabri, pa i ne baš... 

Dakle ostajete svoj na svome i shvatate da nemate za podršku nikog drugog osim svojih najbližih članova porodice i partnera i onda krećete u dalje pretrage, preispitivanja, saznanja kako i šta dalje...

S druge strane poznanici, prijatelji  ili društvo generalno od nekoga ko se ostvario u toj ulozi, jednostavno očekuje sve: da već unaprijed znaš da se snađeš oko obaveza sa bebom, da savjete kako treba „ovo ili ono“ da je dijete najbolje hraniti ili presvlačiti na svakih tri do četiri sata ili slično....  

Da razumiju, prihvate različitosti i manje budu oprečni u komentarisanju zašto se nešto desilo i šta je to (misleći na vrstu invaliditeta) i ne baš... Generalno živimo u društvu u kojem različitost nije nešto što je prihvatljivo i bilo šta što odstupa od tih nekih „društvenih pravila“ ne nailazite na razumijevanje, ili podršku samo na jedan vid komentarisanja, to svakako...  

Kao neko ko je odrastao u porodici u kojoj se invaliditet nije doživljavao kao nešto što je loše, shvatila sam da moje dijete, treba da odrasta na način kao i sva druga djeca, da ne treba da bude neko koga roditelji treba da sklanjaju, iako sam znala da i dan – danas to rade, a da je moja obaveza kao majke da ga redovno upišem u vrtić, kasnije školu... 

Danas nakon 10 godina.. od Veljka sam naučila mnogo toga... i vjerujem da imam još mnogo toga, dani su pred nama. Različitost je ono što nas same čini da budemo ono što zaista mi jesmo i da na taj način sjutra treba da usmjeravamo i vaspitavamo našu djecu. Ne definiše nas to da li smo mi niski ili visoki, plavi ili crni da li koristimo slušni aparat ili kolica, već ono što smo mi i u šta sjutra izrastemo kao ljudi.

Autorka: Andrea Milatović 


*Tekst je napisan u okviru Konkursa za pisanje tekstova o roditeljstvu i invaliditetu raspisanog u okviru projekta Roditeljstvo = za sve koji sprovodi UMHCG u partnerstvu sa Savezom slijepih Crne Gore uz finansijsku podršku Ministarstva rada i socijalnog staranja u okviru konkursa za NVO raspisanog u oblasti društvene brige o djeci i mladima za 2021.

Pročitano 69 put(a)

Back to top