Prepreke u stavovima ljudi su ono što me najviše uzrujava. Živimo u društvu gde se moć percipira kao fizička snaga, pa je ljudima teško da vas shvate ozbiljno ako u njihovim očima delujete nemoćno - kaže Ljupka Mihajlovska, koordinatorka Kancelarije za studente sa invaliditetom.

Kada je pitate o njenom invaliditetu, odmah će reći da je tako rođena i da je život u kolicima jedini za koji zna. Sigurna je da, uprkos ogromnom napretku medicine i tehnologije, nije moguće izmisliti nešto što bi u potpunosti eliminisalo njen invaliditet ili posledice. Iz njenog ugla to bi bilo samo dodatno mučenje.

Volim da istaknem da sam ja ono što jesam zahvaljujući invaliditetu, a ne uprkos invaliditetu. Staze kojima me je invaliditet odveo uglavnom ne bih menjala. Uvek sam se trudila da to ne bude dominantni deo mog identiteta i smatrala da ne treba nužno da budem okružena isključivo ljudima koji imaju invaliditet, odlučna je u tom stavu.

A na staze koje pominje krenula je sa tri godine, kada se iz rodnog Tetova u Severnoj Makedoniji sa roditeljima i dva brata preselila u Jabuku, selo pored Pančeva. Porodica, koja je u međuvremenu bogatija za dve bratanice i dva bratanca, najzaslužnija je za sve što je postigla, a to je zaista mnogo.

Braća su mi pomogla u tinejdžerskim godinama

Vreme u kom sam se ja školovala nije bilo naklonjeno deci sa invaliditetom. Uglavnom su deca išla u specijalne škole koje su bile udaljene od mesta stanovanja, pa ni mene to nije zaobišlo. Tokom osnovne škole uglavnom sam bila van porodične kuće, ali kada sam nakon osnovne škole donela odluku da je jedina opcija redovna srednja škola, uspela sam da ostvarim dobar odnos sa braćom koji je do tada zbog stalnog mog odsustva bio okrnjen. Oni su mi pomogli da tinejdžerske dane provodim kao i svi ostali tinejdžeri, a ne da budem zatvorena u kući. Znate, kada neko u porodici ima invaliditet, cela porodica živi taj invalidite i prilagođava se. Nikada me nisu štedeli obaveza koje sam mogla da izvršavam i imala sam ravnopravan tretman kada su životni izazovi u pitaju, tačnije morala sam da se suočim sa svakom preprekom, bez odustajanja i ja sam im na tome beskrajno zahvalna, priča.

Upravo ju je taj put kojim je prošla sa svojom porodicom osnažio i doprineo da danas bude uporna i otporna, a često voli da kaže i istakne da uz pristupačnost i ljude koji vas vole nema nepremostivih prepreka.

Buntovnički duh popravlja stvari

– Ponekad mi zameraju što sam previše angažovana, ali su podrška svakoj mojoj inicijativi i ideji čak i kada je nešto na moju štetu. U šali im obično kažem: Hajde što ja imam neverovatne ideje, nego što me vi podržavate da ih sprovedem u delo, priča sa radošću i zahvalnošću prema svojoj porodici, koja je udružila sve raspoložive resurse kako bi joj omogućili da ide u redovnu srednju školu i bila deo prirodnog vršnjačkog okruženja.

Zavšila je Gimnaziju Uroš Predić u Pančevu, a nakon toga Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, smer Bibliotekarstvo i informatika. Trenutno privodi kraju master studije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, modul Međunarodno humanitarno pravo i pravo ljudskih prava. Izbor modula je došao prirodno jer se Ljupka već dugo bavi aktivizmom u oblasti ljudskih prava i posvećena je jačanju položaja osoba sa invaliditetom.

– Upisala sam fakultet s idejom da se nakon diplomiranja zaposlim u biblioteci. Međutim, moj buntovnički duh i energija ispoljili su svoj oblik kroz borbu za bolji položaj studenata sa invaliditetom. Imali smo jaku studentsku organizaciju, udružili smo se da glasno ukazujemo na prepreke u društvu, ali i na potencijale mladih osoba sa invaliditetom koje zbog svih barijera ne mogu da dođu do izražaja.

Ubrzo je došla na čelo te organizacije.

– Kako ja u šali volim da kažem, kada državni sistem hoće da umiri buntovnike, on ih angažuje da popravljaju stvari. Tako da je počeo moj angažman na Univerzitetu u Beogradu, ali moram da priznam da se taj žar u meni, kada je tema ljudskih prava u pitanju, nikada nije ugasio.

Radimo na promenama koje su vidljive i značajne

Zaposlena je u Rektoratu Beogradskog univerziteta kao koordinatorka Kancelarije za studente sa invaliditetom. Kaže da preciznih podataka nema, ali prema evidenciji Kancelarije za studente sa invaliditetom ima svega 700 mladih ljudi sa nekom vrstom invaliditeta koji studiraju. Ovo je podatak za Beograd, u drugim univerzitetskim gradovima je taj broj manji.

Do 2020. godine bila je narodna poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije i kao predsednica Radne grupe za unapređenje pristupačnosti inicirala je i realizovala brojne međunarodne i nacionalne projekte i obuke koje su se ticale unapređenja položaja osetljivih društvenih grupa. Konsultantkinja je za nekoliko međunarodnih organizacija i predsednica Upravnog odbora Saveza za pristupačnost Srbije i programska direktorka Udruženja Za pristupačno okruženje.

Kroz sve ove angažmane Ljupka je u kontinuitetu radila i radi na promenama koje su vidljive i značajne. Danas je angažovana kao posebna savetnica u Kabinetu ministarke Tatjane Macure.

– S obzirom na to da se bavim ljudskim pravima, s posebnim fokusom na prava osoba sa invaliditetom, moja uloga u timu ministarke Macure je da podstičem stvaranje ravnopravnih uslova za uključivanje žena iz osetljivih društvenih grupa u sve društvene tokove i da zagovaram uspostavljanje adekvatne podrške ženama koje su u višestrukom riziku od diskriminacije. Kabinet ministarke Macure teži ka tome da u rad uključi žene sa različitim ekspertizama, ali i životnim iskustvima, koja su značajna za sagledavanje šireg konteksta pune rodne ravnopravnosti.

Studentima sa invaliditetom danas je lakše

Kada me pitaju kakve su promene postignute, to me vrati u prošlost i pomogne mi da osvestim koliko smo toga uradili, iako se nama često čini da smo stalno na početku. Biti studentkinja sa invaliditetom danas je mnogo lakše nego 2001. godine. Većina fakulteta u sastavu Univerziteta u Beogradu preduzela je neke korake ka tome da ukloni fizičke barijere kako bi osobe koje za kretanje koriste kolica ili neko drugo pomagalo mogle da se kreću. Na mnogim fakultetima obezbeđeni su pristupačni toaleti, što je, za razliku od vremena kada sam ja studirala, bio jedan od najvećih stresova osobama koje za kretanje koriste kolica. Cele studije sam provela bez mogućnosti da odem u toalet i bez mogućnosti da samostalno uđem u zgradu fakulteta seća se.

Dešavalo se da je specijalizovani kombi gradskog saobraćajnog preduzeća preveze od studentskog doma u kom je živela, ali obaveza vozača završavala se iskrcavanjem iz vozila. Dalje je morala sama da se snalazi.

Malo sam se umorila od prepreka

– Posmatrala sam lica prolaznika i procenjivala ko me neće odbiti ako pitam za pomoć da uđem u zgradu. To su prve slike koje pamtim, ali naravno ima i onih lepših, na primer sa studentskih žurki.

Danas je, kaže Ljupka, mnogo drugačije.

– Obezbedili smo robot skener koji je lociran u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković koji je prevashodno namenjen tome da se digitalizuju udžbenici koje koriste slepe i slabovide osobe uz pomoć softvera na svojim računarima. Obezbedili smo jedno vozilo za prevoz studenata sa invaliditetom, a ono što je najznačajnije, promenili smo svest zaposlenih na fakultetima o tome koliko je važno da se obezbedi dodatna podrška svakom studentu kom je neophodna. Inicirali smo obavezu da visokoškolske ustanove ne mogu da dobiju akreditaciju ako nisu pristupačne osobama sa invaliditetom, što je od 2019. godine postalo sastavni deo Pravilnika o akreditaciji. Dakle, mnogo je promena od 2008. godine, kada je Kancelarija osnovana, do danas – kaže s ponosom, ali se njen aktivizam tu ne završava.

Neumorno nastavlja borbu. Fokus sa inkluzivnog obrazovanja pomerila je na unapređenje pristupačnosti i uklanjanje barijera što je, prema njenim rečima, osnovni preduslov za svako dalje uključivanje osoba sa invaliditetom u redovne društvene aktivnosti.

Banje treba da budu pristupačne svim kategorijama turista

– Kada nam je Vlada Republike Srbije pružila ruku 2019. godine u pogledu rada na unapređenju pristupačnosti, a pre svih tadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić, uspeli smo da pitanje pristupačnosti stavimo na političku agendu. Zajedničkim naporima obezebdili smo digitalizaciju određenih usluga kroz E-upravu što je u značajnoj meri olakšalo ostvarivanje određenih prava osoba sa invaliditetom. Osim toga, radili smo na unapređenju zakonskog okvira kada je reč o parking mestima za osobe sa invaliditetom, a iznad svega ukazali smo na problem nepristupačnosti banjskih lečilišta u Srbiji i postigli dogovor sa Vladom Republike Srbije da će Sijarinska banja, čija rekonstrukcija je u toku, biti prvi primer potpuno pristupačne banje u Srbiji. Takođe, promovišemo pristupačan turizam, jer se broj inostranih turista koji posećuju Srbiju svake godine povećava, među kojima ima i turista sa invaliditetom. Mi želimo da kvalitet turističkih ponuda u našoj zemlji bude na visokom nivou što podrazumeva i to da te ponude budu prilagođene svim kategorijama turista.

Manji stepen zavisnosti za veće dostojanstvo

Ovo je samo deo tema i problema koje je kao Narodna poslanica uz podršku Vlade Srbije 2019. uspela da stavi na političku agendu. Ipak, svesna je da ima još mnogo toga da se uradi.

– Čim izađem iz kuće, nailazim na prepreke i malo sam umorna od toga. Prepreke u stavovima ljudi su ono što me najviše uzrujava, kao i odsustvo reakcije drugih ljudi kada vide da se nalazim u situaciji diskriminacije. Živimo u društvu gde se moć percipira kao posedovanje fizičke snage. Ljudima je teško da vas shvate ozbiljno ako u njihovim očima delujete nemoćno. Zapravo me užasava kada mi se neko obraća superiorno i sa pretpostavkom da je kvalitet života koji živim toliko loš da može da posluži drugima kao uteha. Ta konstantne situacije u kojima neko drugi treba da vam otvori vrata, da vas popne uz stepenice, da vam nešto pridrži, te situacije u kojima ste primorani da zavisite često i od nepoznatih ljudi je za mene nešto što najteže prihvatam. Da pokušam da objasnim primerom. Ne možete biti nekome autoritet ma koliko suštinski vredni bili ako kasnije morate da molite tog nekog da vam dohvati nešto sa gornje police. Situacija se u tom pogledu značajno promenila kada je uvedena usluga ličnog asistenta kome je posao da to radi, ali kada bi okruženje bilo pristupačnije, stepen zavisnosti od drugih bi svakako bio manji, a samim tim bi dostojanstvo bilo veće.

Uspela sam da osvojim Monterosso

Svojim očime se uverila da su mnoge zemlje članice EU u velikoj meri postale pristupačne osobama sa invaliditetom.

Ljudi veruju da treba učiniti pristupačnim samo domove zdravlja, centre za socijalni rad i obrazovne ustanove, ali važno je napomenuti da osobe sa invaliditetom imaju potrebu da posećuju i druge objekta za javnu upotrebu kao što su frizerski saloni, bioskopi, restorani, hoteli, bazeni i sve ono što čini nečiji život sadržajnim. Zanimljivo je koliko su Španija i Italija radile na uklanjanju barijera iako je gotovo svaki njihov grad na neki način spomenik kulture. Mnoge znamenitosti su pod zaštitom, ali je pronađen način da postanu pristupačne osobama sa invaliditeom. U Španiji svaki ugostiteljski objekat ima pristupačan toalet za osobe sa invaliditetom, dok smo u Beogradu jedva uspeli da pronađemo dva restorana koja imaju pristrupačne toalete. Pre nekoliko meseci sam posetila Italiju i bila sam zadivljena. Uspela sam da osvojim Cinque Terre, tačnije Monterosso što je prizor koji se ne zaboravlja. Pored toga vozila sam se vodenim autobusom u Veneciji priča srčano i s uverenjem da će uspeti da se i kod nas primene slična iskustva.

Obezbediti adekvatno pomagalo ne znači uzalud trošiti novac iz budžeta

Razvoj pomoćnih tehnologija i alata je u tolikoj meri napredovao da je kvalitet života osoba sa invaliditetom uz adekvatna pomagala značajno unapređen, pa pitamo Ljupku kakva je situacija kod nas.

– Problema ima i s pomagalima za osobe sa invaliditetom, pa i sa kolicima koja olakšavaju kretanje. Kada govorimo o Srbiji, ono što predstavlja izazov je cena tih pomagala, kao i neažurirana lista dostupnih pomagala koja se finansiraju iz budžeta. Primera radi, jedna kvalitetna kolica koja su laka za upotrebu i pogodna za osobe sa invaliditetom koje su veoma aktivne koštaju oko 500.000 RSD, a visina sredstava koja se mogu dobiti iz budžeta su oko 150.000 RSD i to na svakih sedam godina uz potvrdu o neispravnosti postojećih kolica. Ostatak sredstava osoba mora sama da obezbedi. Slično je i sa slušnim aparatima i drugim pomagalima. Obezbediti adekvatno pomagalo ne znači uzalud trošiti novac iz budžeta, već omogućiti osobi sa invaliditetom da iskoristi svoje potencijale i bude, između ostalog, i ekonomski aktivna.

Trenutno mi treba samo slobodno vreme

Svedoci smo tehnoloških napredaka koji sve češće nalaze primenu i u medicini. Kada se o tome govori, mnoge stvari više ne zvuče kao naučna fantastika. To se već dešava sa brojnim lekovima i tereapijama koji postaju dostupni i ljudima u našoj zemlji.

– Razne medicinske intervencije dovode do veće funkcionalnosti osoba sa invaliditetom. Meni lično, osim vremena ne treba ništa. Sigurna sam da nije moguće izmisliti nešto što bi u potpunosti eliminisalo invaliditet koji ja imam ili posledice tog invaliditeta. Iz mog ugla to bi bilo samo dodatno mučenje da se nešto popravi. Na kraju krajeva, uvek volim da istaknem da sam ja ono što jesam zahvaljujući invaliditetu, a ne uprkos invaliditetu. Staze kojima me je invaliditet odveo uglavnom ne bih menjala.

Na pitanje o planovima kaže da samo gleda da preživi decembar koji je prepun obaveza i događaja.

Želim da odvojim malo vremena za drage ljude. Dugoročni planovi su mi da završim master studije, zatim da neko vreme služim svojoj državi na putu ka boljem položaju osoba sa invaliditetom, a nakon toga da se oslobodim većine obaveza i pročitam sve one knjige iz svoje bibilioteke koje u poslednje vreme, nažalost, uzimam samo kada sa njih brišem prašinu, smeje se, a mi ne sumnjamo da će i ta zadovoljstva stići na red.

Izvor: Žena

Pripremila: Dajana Vuković