petak, 19 mart 2021 10:42

Snaga volje, ljubav i poštovanje su put do uspjeha

Written by

Mlada novinarka, voditeljka na Radio Beogradu 202 i aktivistkinja Milanka Lana Nikolić koja je doktorantkinja na Filološkom fakultetu u Beogradu najbolji je primjer toga da je pobjeda stvar odluke. Naglašava da je emocionalni bol i invaliditet nisu usporili na putu životnih ambicija i težnji. Kaže da u Srbiji drugačiji ljudi ipak nisu u potpunosti prihvaćeni, ali ko želi da ide naprijed, traži rješenja, a ne opravdanja, to ga neće usporiti da ostvari ono što želi.

Koji ti je bio najteži momenat u životu?
„Desio mi se samo jedan momenat koji je najbliži apatiji, kada sam živela duži period s izuzetno malo novca. Nisam imala dovoljno za hranu, ali sam morala sama da se pobrinem za kiriju i račune, pa je hrana bila poslednja stvar na koju sam obraćala pažnju. Živela sam bez grejanja u stanu, tek što sam izašla iz stanja potpune anemije i nekako je ceo taj period bio zaista obeshrabrujuć. Sećam se da sam na posao išla entuzijastična i nasmejana, uvek spremna da postignem cilj“, odgovara Lana osvrćući se na svoje početke.

Je li to bilo potiskivanje?
„Danas verujem da je to bio tipičan predsuicidan momenat. Radila sam na poslednjim zalihama energije, smisla i ideja i sećam se da sam sebi dala rok. Ako se do određenog meseca nešto ne otvori, ja ne nastavljam dalje. I danas mi je teško kada se setim te odluke, ali to osećanje da sam izneverena od sistema, društva, svega, bilo je zaista jako.“

Za mlade danas kažu da su generalno apatični, da li je tako?
„Moje novinarsko i aktivističko iskustvo kaže da su mladi hrabri i entuzijastični, da pokreću nove stvari, da veruju u promenu i u svoje ideje. Uslovi u kojima rade su često teški – na primer pritisak da budu najbolji, strah da će biti zamenjeni, a zatim odsustvo vrednovanja njihovog obrazovanja, odsustvo adekvatne zdravstvene zaštite, iskustvo prekarijata i još gomila izazova. Bez obzira na sve to, oni i dalje istrajavaju i svakog dana slušamo o novim projektima koje pokreću, dakle iz mog ugla, mladi su hrabri, talentovani i verujem u njihovu snagu i budućnost koju kreiraju“, otkriva Lana drugu stranu, manje prepaznatu, mladih ljudi, njihovih poduhvata, strahova kao i prepreka s kojima se susreću.

A šta je s mladima iz marginalizovanih grupa?
„Mogu da govorim samo iz ugla mladih sa hendikepom. Oni imaju mnogo teži pristup obrazovanju, u zavisnosti od tipa hendikepa. Pored toga, čest je slučaj da dolaze iz porodica slabijih ekonomskih mogućnosti, što dodatno otežava stvari budući da su mladima sa hendikepom često potrebna dodatna sredstva za pomagala, lekove, preglede, terapije, taksi. Fakulteti u velikoj meri nisu pristupačni u arhitektonskom smislu ne samo za ljude koji se otežano kreću, već i za ljude koji imaju neka druga zdravstvena stanja poput retkih bolesti. A kada dođe traženje stana, počinje žurka oko pitanja arhitektonske i druge pristupačnosti. Ako pričamo o poslu, veliko je pitanje hoće li poslodavac imati razumevanja za situacije gde prosto nismo u stanju da radimo u punom kapacitetu. Ali mislim da, ako nastupamo iskreno, tražimo podršku, kažemo kad nešto ne možemo, i pristup ljudi oko nas može da se promeni nabolje. Dugo sam učila da nije sramota tražiti podršku. Bez obzira na sve poteškoće, mladi sa hendikepom, ili iz drugih marginalnih grupa, jako su motivisani da pokreću nove stvari. Prosto suočili smo se s tolikim nivoom problema od najranijih dana da smo naučeni da iz svake situacije izvučemo ono najbolje i uvek budemo spremni da prihvatimo bilo koji životni izazov“, približava Lana sve prepreke s kojima se možete susresti kao mlada osoba s invaliditetom. 

Kako se boriš protiv apatije?
„Lična interesovanja, aktivizam, umetnost, muzika, razgovori sa ljudima. Prijatelji, najuža porodica, partner. Ali, mislim da mi najveću energiju daje osećaj odgovornosti prema svetu, želja da podelim sve što znam, da konstantno učim i da podstičem mlade na pokretanje promene. Ne želim da neko drugi menja stvari za mene, želim da prvo krenem od toga šta sama mogu da promenim, pa da tek onda tražim podršku. Formula je - kreni od sebe, pogledaj koje alate imaš na raspolaganju i pokreni promenu.“

Da li imaš jutarnje afirmacije, kako motivišeš sebe?
„Imam samo jednu, ali to govorim samo u kriznim situacijama „Ajmo, Lano boginjo!“. Uglavnom pronalazim smisao i značenje u osećanju da je moja dužnost da talente i kapacitete koje imam podelim sa svetom oko sebe i učinim ga boljim i lepšim.“

Kada si odlučila da ćeš da se baviš javnim poslom?
„To se, prosto, dogodilo! Došla sam na Radio Beograd 202, kao volonterka, 2014. Tu sam shvatila koliko je važno javno govoriti, ali i koliku odgovornost takva odluka nosi. Nijednog trenutka se nisam premišljala da li sam spremna da prihvatim tu težinu i preispitivanje. Iako svaka odluka koju donesemo kada se bavimo takvim poslom pripada javnosti na neki način, smatrala sam, i danas smatram, da je to moja dužnost. Svaku stvar koju napišem ili uradim dvostruko merim, iako me u svemu što radim uvek vode emocije i iskrenost, kao i dobre namere. Verujem da ako već imamo neke talente i sposobnosti imamo i odgovornost da ih koristimo tako da donesu promenu nabolje, tako vidim i svoje bavljenje novinarstvom i aktivizam, kao i sve ono što delim na društvenim mrežama.“ 

Javno govoriš i o važnosti mentalnog zdravlja, i sama ideš na psihoterapiju. Kada si odlučila da kreneš na seanse?
„Krenula sam na psihoterapiju kada sam procenila da mi strahovi i brige utiču na dnevno funkcionisanje. Osećala sam se kao da vodim dva života -  jedan u svojoj glavi, a drugi kada odem na posao ili kada pričam sa nekim. Na primer, bojala sam se da uđem u auto. Svaka vožnja mi je bila neverovatan stres jer su neki raniji gubici i traume tek izašli na površinu. Tu je bio i osećaj izolovanosti zbog neuropatskog bola, a mislila sam da nema poente da ga delim jer je ljudima preteško da ga razumeju. I onda, kad sam shvatila da unapred razmišljam kako da preživim vožnju autom kroz grad, da više ne razgovaram opušteno sa ljudima, čak ni sa najbližima, da se zatvaram a spolja delujem savršeno dobro, krenula sam na psihoterapiju. Posle skoro godinu dana primećujem mnoge promene“. 

Jesi li se susretala s diskriminacijom?
„Dugo sam govorila kako nikada nisam iskusila diskriminaciju, a danas smatram da je to nemoguće. Sigurno je toga bilo, ali kada smo mali, ili mladi, činimo sve što možemo da zaboravimo na njih, da ih ublažimo, da kažemo sebi kako zapravo i nije bilo toliko strašno. Definitivno postoje stvari koje mi teško padaju uvek, mada nisam sigurna možemo li reći da su diskriminacija. Kada sam bila dete, postojalo je ono „nemoj ti, ja ću“, „samo ti sedi, mi ćemo da radimo, ti ćeš da nadgledaš“. Ima toga i danas i uvek mi bude bez veze. Mislim da je važno pustiti osobu da uradi nešto kako može i koliko može, čak i ako traje duže i izgleda kao da se ona „muči“. Razumem da je ljudima lakše da urade nešto brže bez mene, misleći da me time štede, ali mnogo je bolje suočiti se sa tom situacijom gde ja nešto radim sporije. Znam da to nije lako posmatrati jer se ponekad baš iscimam, ali to ne znači da me ne treba pustiti da uživam u osećanju uradila sam sama koje je jedno od najlepših ikada.“ 

Koliko ti znači partnerska ljubav?
„Izuzetno mi je važna. U tome često nalazim snagu i kad je nemam. Moj partner je osoba kraj koje mogu da se smejem i plačem koliko god želim. Da prođem kroz situacije kada ne mogu da ustanem iz kreveta i one kada sam hiperaktivna i pokrećem svakog dana nešto novo. Mogu da podelim sve teme koje su mi važne, čak i one o kojima gotovo niko drugi ne želi ni da čuje. On veruje u mene i kada ja ne verujem u sebe. To mi uvek da novi polet i nadu da sve čime se bavim ostavlja trag, donosi neku lepu promenu. Emocija koja nas nosi, osim ljubavi, zasnovana je i na poštovanju i poverenju. Uvek možemo da se oslonimo jedno na drugo i budemo šta god da smo tog trenutka: čarobni, tužni, entuzijastični, nesigurni. Nema potrebe za pretvaranjem jer tu smo da osnažujemo jedno drugo, da se hrabrimo i da rastemo – intelektualno, emotivno, iskustveno.“ 

Šta je, uopšte, uspjeh?
„Uspeh je biti srećan s onim što imaš i umeti da sagledaš šta je sve već dobro oko tebe. Obično svi gledamo šta nemamo i šta ne valja i šta bismo hteli, a teško nam je da primetimo šta je u redu i kako treba. Najvažnije je da negujemo ljubav, poverenje i podršku sa ljudima oko sebe, kada to imamo – sve ostalo će doći.“ 

Priredio: Ivan Čović

Izvor: portal Wanted!

Pročitano 1218 put(a)

Back to top