sreda, 09 jun 2021 09:50

Skoro trećina OSI u Crnoj Gori živi u siromaštvu

Written by

Rezultati istraživanja Uticaj COVID-19 na troškove života mladih sa invaliditetom koje je UMHCG sprovelo u decembru 2020. su pokazali da 80 odsto ispitanika nije obuhvaćeno nikakvim mjerama podrške čiji je cilj bio ublažavanje negativnog uticaja ili pomoć u oporavku od COVID-19, dok je 18,9 odsto dobilo neki oblik pomoći i podrške bez obzira da li su to tražili.

„Sagledavajući ekonomski aspekt, u proteklom periodu od početka pandemije COVID-19 osobama s invaliditetom pored toga, što je kasnila zarada ili su uopšteno imali smanjene prihode, neki njihovi članovi porodice ostali su bez posla. Dodatno u ovoj situaciji, imali su više rashoda nego prihoda, pa su svoje potrebe prilagođavali u skladu s raspoloživim novcem. Zbog nemogućnosti kretanja neke OSI su imale i dodatne troškove zbog potrebe za kupovinom vitamina i drugih medicinskih sredstava, kako bi jačale imunitet i „održale“ postojeće zdravstvene kapacitete. Sve ovo su zaključci pomenutog istraživanja“, kazala je za portal Volim Podgoricu (VOP) Anđela Miličić iz Udruženja mladih sa hendikepom Crne Gore.

Socijala isključenost i ekonomska nejednakost OSI je izuzetno visoka, što potvrđuje istraživanje koje su sproveli aktivisti UMHCG, čak 20,9 odsto OSI živi u većinskom ili apsolutnom siromaštvu
„Crna Gora u oblastima u kojima je pružila povlastice (kao npr. na putovanje lica s invaliditetom, kod uvoza vozila povlastice na carinu i porez, olakšice za zapošljavanje, za plaćanje električne energije, oslobođanje od plaćanja naknade za školovanje…), ili ima zabrinjavajuće diskriminatorne procedure u pristupu tim pravima, ili ne preduzima druge mjere i aktivnosti kako bi se omogućile jednake šanse i zaživjela socijalna pravda i u krajnjem bio omogućen samostalan i dostojanstven život“, istakla je Miličić.

Istraživanje je pokazalo da je samo 6,7 odsto ispitanika bilo obuhvaćeno mjerama podrške koje su pružale opštine u kojima su živjeli. Takođe, 12,2 odsto OSI je dobilo neku vrstu humanitarne pomoći, dok su neki od onih koji je nisu dobili izjavili da poznaju druge ljude koji su dobili pomoć od opštine.

„Upravo su osobe s invaliditetom jedna od grupacija čiji društveni status predstavlja negaciju socijalne pravde. Dosadašnja praksa govori da se u institucijama sistema, ali i u ukupnoj javnosti koncept socijalne pravde razumije kao, prije svega, novčane naknade ovoj društvenoj grupaciji kako bi se pokrile najminimalnije životne potrebe, a zatim kao pružanje povlastica u različitim oblastima u kojima one ne uživaju jednake šanse“, naglasila je naša sagovornica.

UMHCG objašnjava da država aktivnosti treba zasnivati na stvarnim potrebama građana s invaliditetom, a ne sopstvenim projekcijama nastalim u kancelarijama, bez kontakta s onima o kojima se odlučuje. Tako bi se došlo do pravednije i inkluzivnije raspodjelue podrške za OSI jer je ona trenutno usmjerena samo na pojedine kategorije, prvenstveno one obuhvaćene pravima iz oblasti socijalne zaštite (u kojoj se pritom na vrlo rigorozan način garantuju prava OSI), čime se mnogi kojima je podrška realno potrebna zapostavljaju i isključuju.

Problemi koji postoje dug niz godina, tokom pandemije su se produbili
UMHCG je konstatovalo da problemi koji postoje i u „redovnim okolnostima“ tokom pandemije su postali izraženiji. „U prethodnom periodu ta nespremnost ogledala se u nedovoljnom znanju onih koji upravljaju sistemom, ali i nespremnosti da se prihvate inicijative i predlozi od strane osoba s invaliditetom i njihovih organizacija. Često su se koristili odgovori da za sistemske promjene treba vrijeme i novac, a u suštini se izbjegavala odgovornost i nijesu se preduzimale adekvatne aktivnosti, niti one koje dovode do dugoročnih rezultata“.

Oni su rekli da neke kategorije osoba s invaliditetom, kao što su osobe oštećenog sluha, zbog korišćenja maski i sveopšte nepristupačnosti informacija nisu mogle da stupe u komunikaciju, ili da prate važeće mjere za vrijeme trajanja koronavirusa, zbog toga što na konferencijama koje smo imali prilike da pratimo putem medija nije bio obezbijeđen prevod tumača za znakovni jezik. Zbog toga su uputili inicijativu nadležnima, smatrajući da je neophodno da se po pitanju propisivanje adekvatnih mjera suzbijanja širenja COVID-19 uključe OSI.

U ovakvoj situaciji UMHCG se obraćalo nevladinim organizacijama, koje su pomogle u nabavci osnovnih higijenskih sredstava i ishrane u saradnji s drugim organizacijama, ali i u ostvarivanju prava iz raznih oblasti.

U socijalnom smislu, kako kaže Miličić, osobama s invaliditetom zbog propisanih mjera za suzbijanje širenja koronavirusa, bilo je uskraćeno obavljanje svakodnevnih aktivnosti, ali i sportskih (konkretno odlazak u teretanu) što je uticalo na zdravlje i uopšteno odvojenost nekih od njih od članova porodice koja dovodi do zatvorenosti i pasivnosti.

U istraživanju se govori i o problemu obrazovanja, jer pri donošenju odluke onlajn nastave, nije prethodila procjena kakav će to imati uticaj na djecu s invaliditetom. „U praksi se desilo da mnoga djeca budu potpuno izopštena, da nemaju osnovne uslove za obrazovanje od nedostatka opreme, i interneta, do neadekvatnosti asistencije u nastavi koja je, takođe, „funkcionisala onlajn“, te većeg pritiska na roditelje, ili jednostavnog zapostavljanja djece. Takođe, više studenata nam se obraćalo za pomoć prilikom podnošenja elektronskog zahtjeva za upis na fakultet, što opet ima veze s upotrebom računara ili možda nemogućnošću osoba s invaliditetom da zbog različitih prepreka isprate navedenu proceduru“, ukazalo je UMHCG.

Kjučni problemi koje državne vlasti moraju riješiti
„Državne vlasti u Crnoj Gori ne prikupljaju potpunu statistiku o građanima s invaliditetom tokom popisa, niti vrše druge redovne procese prikupljanja podataka za potrebe adekvatne primjene Konvencije UN o pravima osoba s invaliditetom. Stoga ne postoje pouzdane informacije o broju osoba u Crnoj Gori koje imaju invaliditet, niti postoji baza podataka koja bi sakupljala ove informacije zbog čega je nemoguće izvršiti potpunu procjenu prepreka za OSI“, pojasnila je Miličić.

UMHCG je akcentovalo da država mora izraditi Registar osoba s invaliditetom, u kojem bi se pored osnovnih informacija o OSI našle i informacije koji servisi podrške su potrebni (personalna asistencija, asistencije u nastavi i radu, psihološka podrška, dostupan prevoz). Takođe, kada bi posjedovali određene podatke o broju osoba s invaliditetom (pa tako i o broju učenika u osnovnoj i srednjoj školi, i na kraju sve do nivoa visokog obrazovanja) stvarali bi se bolji uslovi u obrazovnom sistem za OSI.

„Potrebno je izvršiti mapiranje usluga socijalne i dječje zaštite čiji bi se detalji našli u registru osoba s invaliditetom i kako bi na taj način imali jasan uvid koliko osoba ima potrebu za nekom vrstom usluge, na osnovu čega bi moglo da se procjenjuje koliko je sredstava potrebno za određenu uslugu. Na taj način bi moglo da se planira kontinuirano finansiranje određene usluge, jer imamo situaciju da uglavnom nevladine organizacije kroz projekte obezbjeđuju usluge za OSI kao što je na primjer personalna asistencija“, istaklo je UMHCG. Oni tvrde da to ne doprinosi samostalnosti OSI, već im je usluga obezbijeđena samo onoliko koliko traje projekat.

U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji objekata, institucije bi trebale biti pristupačne još od 2008. godine, kako navode UMHCG, a neke od njih nisu ni trinaest godina kasnije pristupačne. Većina fakulteta je nepristupačna zbog čega OSI upisuju fakultete koje moraju, a ne one koje žele.

„Pored toga, moramo naglasiti da OSI vrlo često ne dolaze do informacija koje su važne za njih i često nisu ni obaviješteni o proceduri na koji način mogu ostvariti neko pravo iz socijalne i dječje zaštite što najčešće dovodi do toga da oni i ne pokrenu proceduru za ostvarivanje tog nekog prava ili za neke od njih procedura za ostvarivanje bude komplikovana pa od istog odustanu“ , ukazala je Miličić.

UMHCG smatra da država mora podsticati poslodavce da u što većoj mjeri zapošljavaju OSI na dugoročniji period, a ne kao što je to slučaj kroz projektne aktivnosti koje traju po par mjeseci nakon čega se oni vraćaju kući.

Za portal VOP su govorile i Iva i Jana Vujisić.

One kažu da su od države dobile jednokratnu novčanu pomoć i maske. „Osim toga država nam je obezbijedila prevenciju od dobijanja virusa, odnosno uvela epidemiološke mjere koje su nam pomogle u zaštiti zdravlja“, rekla je Jana.

Naše sagovornice žive sa roditeljima, ne zavise samo od lične invalidnine kojom uglavnom plaćaju fizioterapije, stoga i nemaju većih finansijskih problema.

Na pitanje da li od okoline dobijaju podršku, Jana nam je odgovorila: „Dobijam podršku, gdje god mi noga kroči. Nekad se i „sapletem“, ali tu su ljudi koji mi pomognu. Važno je da je podrške sve više“.

Ipak, diskriminacija je prisutna. „Diskrimancija je širok pojam. Ni država, ni zakonodavni organi, nisu jedini koji mogu da je iskorijene. Postoji određeni napredak po tom pitanju, ali isto tako postoje i praznine. Društvo je pokretač svega. Kao OSI smatram da neke stvari postoje samo na papiru, a u praksi smo jako daleko od ostvarenja upravo tih stvari. Ali, napredujemo“, istakla je Iva.

Naše sagovornice zaključuju da OSI imaju malo prostora u medijima, i da ukoliko se na tome poradi, mogli bi se brojni problemi riješiti.

Izvor: portal Volim Podgoricu
Priredila: Anđela Miličić

Pročitano 147 put(a)

Back to top