Željko

Željko

I ovog 5. maja se obilježava Evropski dan samostalnog života i na tom zadatku najangažovanije i najprokretativnije su osobe s invaliditetom (OSI). Neko će reći, pa to se njih najviše i tiče. Nikako! Tiče se svih nas, svakog pojedinca i ukupne društvene zajednice.  Naravno, i zajednica se uključuje, naročito oni pojedinci koji prepoznaju značaj koncepta samostalnog života i koji svojim prisustvom različitim oblicima obilježavanja ovog važnog datuma žele poslati poruku da poštuju i prihvataju različitosti. Predstavnici onih koji donose odluke važne za položaj OSI tog dana pošalju prigodnu univerzalnu poruku. Ali, ako sagledamo ukupno stanje položaja OSI, žena s invaliditetom (ŽSI), djece s invaliditetom njihovo djelovanje se na toj poruci najčešće i završava i ne može se opisati nikako drugačije nego kao formalizam odnosno  kao puko zadovoljenje  protokola.  

I zato treba reći, još jednom.

Kao društvo još uvijek nijesmo suštinski prihvatili koncept filozofije samostalnog života koji je baziran na novom pristupu invalidnosti. Još uvijek u pojedinim oblastima društvenog života želimo da osobe s invaliditetom promjenimo, prilagodimo, rehabilitujemo (neću da upotrebim termin izliječimo, jer duboko vjerujem da smo uspjeli na svim nivoima sistema prevaziđemo i odbacimo medicinski model). Još uvjek nijesmo u dovoljnoj mjeri prihvatili činjenicu da borba OSI za prava OSI nije ništa drugo nego sama suština filozofije samostalnog života. To je borba  osobe s invaliditetom da ima kontrolu nad svojim načinom života u svim mogućim segmentima. Ključ je u slobodi izbora, kontroli nad sopstvenim tijelom, prostorom življenja, odlukama, potrebama, informacijama i resursima. Ključ je u ličnom sticanju iskustva i pravu na greške. Da bi sve nabrojano bilo moguće ostvariti potrebno je da društvo kreira uslove pristupačnosti, ne samo arhtektonske, već pristupačnost: informacijama, pravdi, zdravlju, različitim oblicima socijalnih programa podrške za samostalan život OSI u zajednici. 

Koncept samostalnog života suštinski je suprotan institucionalizaciji svih formi. Deinstitucinalizacija nije samo proces kojim se sprečava boravak OSI u okviru institucija, deinstitucionalizacija je pravo da se živi u zajednici i da se bude uključen u zajednicu uz puno poštovanje svih standarda o poštovanju ljudskih prava propisanih  Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima osoba s invaliditetom. Ni manje, ni više!

Srećan nam Evropski dan samostalnog života!

Autorski tekst: Mirjana Popović

Podgorica, PR pres servis - U institucijama sistema ne postoji usluga prevoda na znakovnom jeziku niti kadrovi koji su obučeni da ga koriste, saopštila je Marina Vujačić, izvršna direktorica Udruženja mladih sa hendikepom Crne Gore (UMHCG) povodom obilježavanja 5. maja - Evropskog dana samostalnog života.

UMHCG je, povodom obilježavanja ovog datuma organizovao događaj na Trgu nezavisnostI u Podgorici, gdje je i prikazao promotivne video poruke koje su snimljene u okviru jednog od projekata te organizacije.

Vujačić je u svom uvodnom obraćanju, osvrćući se na uvodnu simulaciju i činjenicu da je događaj započeo obraćanjem na znakovnom jeziku, kazala je da će poruke sa današnjeg događaja doći, nažalost, do malog broja ljudi jer veliki broj njih nije u prilici da dobije informacije u pristupačnom formatu, niti da nauči znakovni jezik.

“Jedna jedina emisija koja postoji u Crnoj Gori na znakovnom jeziku je kratki dnevnik u kojem se informacije svrstavaju na takav način da su mnoge od irelevantne u odnosu na vrijeme trajanja”, istakla je Vujačić.

Prema njenim riječima, u Zakonu o socijalnoj dječijoj zaštiti postoji usluga koja se zove tumačenje na gestovnom jeziku, koje nikada nije zaživjelo u praksi.

“Dobila sam informaciju da Ministarstvo rada i socijalnog staranja planira da je izbriše. Valjda nešto se ne sprovodi treba izbrisati, a ne učiniti sve da bi se to sprovelo u praksi”, istakla je Vujačić.

Podsjeća da su više puta svim Vladama upućivali inicijativu za usvajanje zakona o znakovnom jeziku, kao jeziku u službenoj upotrebi, jer je, kako je dodala, Crna Gora jedina država u regionu koja nema taj zakon. 

“Nije da nam je falilo iskustva, uporedne prakse i znanja da se takvo zakonsko rješenje donese, ali očigledno da ovoj državi fali volje i spremnosti da se preuzme odgovornost za jednu populaciju koja je zaista zapostavljena i prinuđeni su da se jedni na druge samo oslanjaju i budu jedni drugima podrška”, kazala je Vujačić.

Poručuje i da u Crnoj Gori ne postoje obuke za učenje znakovnog jezika, niti je država ikada stipendirala njegovo učenje u zemljama u kojima ga je moguće naučiti.

„Ovogodišnji događaj se razlikuje od svih prethodnih po tome što nikoga iz Vlade nijesmo zvali da govori. Nijesmo jer su imali dovoljno vremena da urade makar jednu pozitivnu stvar po kojoj ćemo ih pamtiti, a pamtićemno ih po tome što nijesu formirali Savjet za prava osoba s invaliditetom, i što su ukinuli Direktorat za zaštitu od diskriminacije lica sa invaliditetom.“, navela je Vujačić

Predsjednik Udruženja paraplegičara Cetinje Dejan Tmušić je rekao da je veliki problem komunikacija sa institucijama sistema koje nemaju uslugu prevoda na znakovnom jeziku, niti postoji kadrovi koji su obučeni da ga korist.

Dodaje da je veliki problem što medicinske ustanove nemaju znakovni jezik, a postoje čak i ljekari koji kažu da pacijenti sa ošetećim sluhom ne sarađuju sa njima.

“Nije to zbog toga što ne žele da sarađuju, već zato što nema tumača koji bi trebalo da olakša komunikaciju između pacijenta i ljekara”, istakao je Tmušić.

Kako je kazao, znakovni jezik je naučio od roditelja, a gledajući njihovo iskustvo uvidio je sa koliko se barijera osobe koje imaju oštećenje sluha na dnevnom nivou suočavajau i koliko su društvo i institucije nesenzibilisani.

“Vidio sam i koliko malo imamo strpljenja i ne želimo baš ni da pokušamo da im pomognemo i učinimo njihovu svakodnevnicu u funkcionisanje lakšim”, poručio je Tmušić. 

Aktivistikinja Bojana Radulović zahvalna je UMHCG na događaju koji su organizovali, jer je to jedan od način da se čuje koliko je neophodno pomoć i razumijevanje društva osoba s invaliditetom.

“Mora se ukazati na to koliko je osobama, koje ne mogu da vode samostalan život, potreban asistent”, rekla je Radulović.

Tradiciju obilježavanja Evropskog dana samostalnog života pokrenula je 2014. Evropska mreža za samostalni život (European Network for Independent living – ENIL), čija je UMHCG ravnopravna članica, pa se ove godine obilježava deseti put zaredom. Na ovaj datum se svake godine skreće pažnja s ciljem podizanja svijesti javnosti o pravu i značaju samostalnog življenja za osobe s invaliditetom, kao i ključnim principima samostalnog života: samostalnom donošenju odluka, izboru, odgovornosti, kontroli i pravu na grešku. Osobe s invalidtetom treba motivisati na život u zajednici, i omogućiti im maksimalno dostižni nivo življenja po principima filozofije samostalnog života, a ne na život „pod ključem“ u instituciji ili u sopstvenom domu.

UMHCG je ovaj događaj organizovao uz finansijsku podršku Privredne komore Crne Gore.

Ovogodišnje izdanje Međunarodnog podgoričkog sajma knjiga i obrazovanja održaće se u Tržnom centru BIG Fešn (nekadašnji Delta Siti), od 8. do 14. maja 2023, pod sloganom Sto hiljada razloga da dođeš.

Predstojeće izdanje jedne od najvećih kulturno-umjetničkih manifestacija u Crnoj Gori okupiće više desetina poznatih izdavača iz zemlje i regiona koji će izlagati ukupno više od 100.000 naslova, uz velike sajamske popuste.

Kao i svake godine, osim izlagačkog dijela, pripremljen je i sadržajan program u okviru kog će gosti sajma biti aktuelni i poznati autori iz brojnih zemalja kao što su Palestina, Slovačka, Slovenija, Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Poljska, Bugarska, Crna Gora i dr. Kroz promocije predstaviće se i brojne obrazovne institucije.

Kao i prethodnih godina, Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore  (UMHCG) imaće priliku da učestvuje na ovom prestižnom Sajmu i na taj način promoviše aktivnosti Studentske savjetodavne kancelarije, što će umnogome doprinijeti stvaranju uslova i podsticanju mladih s invaliditetom za sticanje visokog obrazovanja. Pored toga, promovisaćemo i Servis za zapošljavanje, kao i brojne druge promotivne materijale koji se odnose na oblast ljudskih prava osoba s invaliditetom.

Ovom aktivnošću ujedno najavljujemo početak ovogodišnje Kampanje povodom upisa na fakultet.

Pokrovitelj sajma su Ministarstvo prosvjete i Ministarstvo kulture i medija Crne Gore, a podršku su kao sponzori dali i crnogorski mediji i brojni privredni subjekti.


Pripremila: Anđela Miličić

Autizam je neurorazvojno oštećenje, a ponašanje djece s ovim stanjem može biti veoma nepredvidivo. Zbog toga je potrebno da u ophođenju s osobama s autizmom „prilagodimo‟ svoje ponašanje kako bismo ih bolje razumjeli.

Postoje različite zone u kojima oštećenje može da se javi, pa tako i postoje različiti načini da se njima bavimo, u zavisnosti da li se radi o oštećenju govora, emocija, različitim manifestacijama ponašanja ili socijalizacije.

Mnogo puta se pokazalo da se osobe s autizmom, naročito djeca, veoma trude da se uklope u sredinu i da prevaziđu izazove koje imaju. Najbolje rezultate mogu da postignu kada naiđu na razumijevanje i prihvatanje od strane okoline.

Kako biste im pomogli, najvažnije je da ih razumijete. Svako dijete s autizmom bi željelo da znate ovih 10 stvari:

  1. I ja sam dijete

„Мој autizam je samo jedan deo mene i ne predstavlja mene u celosti. I ti možda nosiš naočare za vid ili imaš višak kilograma. To su samo stvari koje vidim na prvi pogled, ali ako te upoznam mogu saznati još mnogo stvari o tebi. Ti si više od toga, zar ne?“

„Ti kao odrastao čovek možeš da odabereš kako ćeš predstaviti sebe. Ja to ne mogu da uradim, zato što i ne znam šta sve mogu da uradim. Ako na mene gledaš kao na dete s autizmom i imaš mala očekivanja, ja to osećam i moja prirodna reakcija je: zašto uopšte da pokušavam?

  1. Моja čula ne funkcionišu pravilno

„Čulo mirisa, ukusa, dodira, vida ne funkcionišu isto kao kod tebe. Kod mene su čula mnogo izraženija, često mi zadaju bol i zato sam osetljiviji/a. Mogu neočekivano pobeći, početi da plačem ili da se nerviram, zato što ne mogu da kontrolišem osećaj koji se budi u meni.“

„Možda je za tebe neprimetno, ali meni može da smeta prejaka svetlost, snažan miris hrane, zvuk pribora za jelo. Ne mogu da ti kažem tačno šta mi je, ali nemoj da te plaši moja reakcija. Samo budi pored mene, ne plaši se i ne osuđuj me.“

  1. Budi strpljiv/a s mnom i pokušaj da shvatiš šta ne mogu i ne želim, a šta nisam sposoban/na da razumijem

„Nije da ne želim da te poslušam kada mi govoriš, već te ne razumem. Ako si daleko od mene i dovikuješ mi, ja čujem haotične zvuke.“

„Ako želiš nešto važno da mi kažeš ili da mi kažeš da uradim, onda dođi bliže meni i izgovoraj reči jasno i polako dok mi se obraćaš. Tako ću jasno razumeti i moći ću da te poslušam.“

  1. Ja razmišljam, shvatam i govorim bukvalno, ne koristi metafore

„Šta god da želiš da mi kažeš, koristi prave, odgovarajuće reči u njihovom bukvalnom značenju. Ne govori mi da sam doteran/a kao bombona, ako nigde nema bombone.“

„Kada želiš da kažeš da sija sunce dok pada kiša, a govoriš „Mečka se ženi", možeš me uplašiti zato što ja očekujem da vidim strašnog medveda. Govori mi jasno ono što treba da razumem.“

  1. Nacrtaj mi, pokaži mi šta želiš da vidim ili da uradim

„Мnogo bolje razumem ako mi je nešto vizuelno predstavljeno. Dok mi govoriš, dobro je ako možeš i da mi nacrtaš. Mnogo lakše ću te razumeti, a u budućnosti ću znati i koje reči da upotrebim.“

„Pokazuj mi više puta. Molim te, imaj strpljenja. I ja želim da ti uzvratim i da me razumeš, samo te molim da mi pomogneš i imaš strpljenje.“

  1. Veruj u mene i pruži mi podršku, podsećaj me šta sve mogu, a ne šta ne mogu

„Isto kao i svi ostali koji kada uče nešto žele da veruju da mogu uspeti, tako i ja. Potrebna mi je okolina u kojoj se osećam sigurno, voljeno i prihvaćeno.“

„Ne mogu da napredujem ako osetim da je neko razočaran u mene ili ako mi stalno govori koliko stvari ne mogu da uradim. Umesto toga, motiviši me, kaži mi šta sam sve naučio i šta sve mogu, a ja ću uraditi mnogo više od toga. Postoje razni načini da se stvari urade onako kako treba.“

  1. Pomozi mi da se socijalizujem

„Možda izgleda kao da ni sa kim ne želim da se igram, ali zapravo ja ne znam kako da igram igru kao druga deca. Pokaži mi kako da se družim sa drugima. Objasni i drugoj deci kako da se igraju sa mnom. Možda ću uspeti da se uklopim.“

„Ja ne razumem govor tela i grimase koje prave druga deca. Ne znam ni da se igram kao oni, a ne znam ni kako da pravilno reagujem. Nauči me.“

„Ako se nasmejem kada neko dete padne, to ne znači da mislim da je smešno, već da ne znam kako da reagujem. Objasni mi da to nije u redu, pa ću znati za svaku sledeću situaciju. Ali, objasni to i ostaloj deci.“

  1. Prepoznaj moje neuobičajene reakcije

„Želim da znaš da su neočekivane i nekontrolisane reakcije mnogo jače od mene nego od tebe. One su veoma izražene zato što su moja čula mnogo izraženija od tvojih.“

„Ponekad mogu ukazivati na ono što ne mogu rečima da ti kažem. Nažalost, češće su to znakovi nečeg neprijatnog što osećam u sebi ili svojoj okolini. Možda je strah, panika, ali je možda i način za izražavanje moje ljubavi i sreće.“

  1. Voli me bezuslovno

„Molim te nemoj predamnom da upotebljavaš izraze poput "Eh, da si samo" ili „Zašto ne možeš da." Sigurno ni ti nisi ispunio/la sva očekivanja tvojih roditelja, pa ti to nisu svakodnevno ponavljali.“

„Ja nisam odabrao da imam autizam. Znaj da se to dešava meni, a ne tebi. Ali bez tvoje pomoći moje šanse da odrastem u uspešnu i samostalnu osobu su mnogo male.“

„Tri reči su najvažnije u našem odnosu: Strpljenje, strpljenje, strpljenje.

Gledaj na moj autizam kao na drugačiju sposobnost, a ne nesposobnost. Podseti se svih stvari koje mogu da uradim, a ne onih koje ne mogu. Istakni moje prednosti. Možda ne mogu svaki put da uspostavim kontakt očima ili pravilno razgovaram, ali, da li ste primetili da ne lažem, ne osuđujem druge ljude, ne ogovaram?“

„Ја se oslanjam na tebe. Budi moj vodič. Voli me zbog onog što jesam i ja ću uraditi sve da ti pokažem da mogu i mnogo više.“

Izvor: Portal Yumama

Pripremio: Ivan Čović

U Crnoj Gori postoji problem nedostatka institucionalnih mehanizama za zaštitu prava osoba s invalititetom (OSI), a apostrofiramo ukidanje Direktorata za zaštitu i jednakost lica sa invaliditetom koji je predstavljao iskorak u radu Vlade Crne Gore, ocijenio je izvršni direktor NVO Savez slijepih Crne Gore Goran Macanović. Istakao je da se nijedan postojeći direktorat Ministarstva ljudskih i manjinskih prava ne bavi pravima OSI.

„Nedostaje Savjet za prava lica sa invaliditetom, kao drugi važan institucionalni mehanizam koji je posljednju sjednicu održao 2018. Zaštitnik ljudskih prava i sloboda Crne Gore (Ombudsman) je jedna od rijetkih svijetlih tačaka u našem sistemu kada su u pitanju prava OSI. Iako je Ministarstvo ljudskih i manjinskih prava dužno da organizuje i promoviše treninge i obuke predstavnika institucija o pravima OSI, ono to ne čini“, kaže Macanović.


Priredila: Anđela Miličić

Za Senaidu Sarajlić iz Gračanice (Bosna i Hercegovina) život je borba iz koje ona nasreću izlazi kao pobjednica. Korisnica je kolica, aktivna mlada žena. Aktivistkinja je Informativnog centra Lotos iz Tuzle, članica Centra za djecu i mlade s višestrukim smetnjama Koraci nade, završila je obuku za grafičku dizajnericu, svojevremeno je bila angažirana i u Vijeću mladih Federacije BiH, a piše i poeziju.

Prva zbirka poezije Senaide Sarajlić nosi naziv Govor tužnog srca. Izbor stihova iz te zbirke objavljen je u časopisu za kulturnu istoriju Gračanički glasnik, a njena pjesma i u knjizi Naša vizija budućnosti profesorica zdravstvenih studija Univerziteta u Sarajevu Emire Švraka i Dijane Avdić.

Ima 23 godine, a uskoro će završiti srednju školu. Nije to mogla učiniti ranije jer u školi nisu imali razumijevanja za njene potrebe, kao korisnici kolica.

„Tadašnji direktor škole u Gračanici odbio je omogućiti odvijanje nastave u prizemlju školske zgrade. Kazao je da je to kabinetska nastava, ne može se mijenjati zbog jednog učenika“, naglasila je u razgovoru.

Osnovnu školu završila je redovno, ali ni to nije bilo bez problema. Uz arhitektonske barijere, često je bila diskriminirana i od drugara iz razreda.

„Nastava se odvijala u kabinetima, u zgradi na tri sprata. Nisam imala adekvatnu podršku. Drugari iz razreda pomagali su mi rijetko ili nevoljko“, naglasila je.

Nakon što se informirala o svojim pravima, sad se nada da će uskoro postati studentica psihologije.

„Djeci s invaliditetom potrebna je podrška kakvu ja nisam imala. U Informativnom centru Lotos iz Tuzle saznala sam za prava, za koja ranije nisam znala. Nedostatak informacija možda je otežao moj put. Ipak, sad više vjerujem u sebe“, poručila je Sarajlić.

Uvjerena je da bi svaka mlada osoba s invaliditetom trebalo da ima u sebi aktivistički duh kojim će doprinijeti razvoju društva te da to treba i pokazati. Ona to, kaže, čini, a pomaže i drugima da shvate važnost takvog razmišljanja.

„Aktivizam mi je mnogo pomogao. Izgradila sam jednu novu sebe. Više vjerujem u sebe. Pružila mi se prilika da pokažem šta to ja mogu“, poručila je.

Svjesna je činjenice da je za osobe s invaliditetom samostalan život otežan, ali ipak moguć.

„Težak je, posebno stoga što u našoj državi ne postoji servis personalne asistencije. Uvijek kažem, velika je razlika između onoga šta mogu i moram“, istaknula je.

Izvršni direktor u Informativnom centru Lotos Suvad Zahirović, čovjek s oštećenjem vida i dugogodišnji aktivista i borac za prava osoba s invaliditetom kaže da Senaida Sarajlić dolazi često u Tuzlu iz Gračanice autobusom.

„To je oko četrdesetak kilometara udaljenosti. Da bi to uradila ona moli mnoge ljude da joj pomognu, da sklopi kolica, uđe i izađe iz autobusa. I to je samostalan život“, naglasio je.

Članove Lotosa opisao je kao uzore u koje se mogu ugledati druge osobe s invaliditetom i tako sami sebi potvrditi šta je sve moguće da postignu. Međutim, smatra da Lotos kao nevladina organizacija nema dovoljno kapaciteta da podrži sve osobe s invaliditetom kojima bi minimalna podrška i ukazivanje na njihove mogućnosti mnogo značila.

„Mladi ljudi i njihove obitelji, okupljeni oko Lotosovog programa, ustvari su najbolji pokazatelj kako malo podrške je potrebno osobama s invaliditetom da bi spoznale koje su im mogućnosti i kako da nastave borbu za svoja prava i nađu mjesto u društvu“, naglasio je Zahirović.

Izvor: Portal fokus.ba

Pripremio: Ivan Čović

Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore (UMHCG) poziva svu zainteresovanu javnost da isprati Događaj koji organizujemo povodom 5. maja, Evropskog dana samostalnog života. Događaj će se održati na Trgu nezavisnosti u Podgorici sa početkom u 12.00 časova, a čiji je direktan prenos omogućen posredstvom Fejbuk (Facebook) stranice UMHCG za one koji nijesu u prilici pridružiti nam se na licu mjesta.

Na Događaju će se obratiti Marina Vujačić, izvršna direktorica UMHCG, i Borjana Radulovć, mlada aktivistkinja, uz prikazivanje promotivnih video poruka snimljenih u okviru jednog od projekata UMHCG.

Tradiciju obilježavanja Evropskog dana samostalnog života pokrenula je 2014. Evropska mreža za samostalni život (European Network for Independent living - ENIL), čija je UMHCG ravnopravna članica, pa se ove godine obilježava deseti put zaredom. Na ovaj datum se svake godine skreće pažnja s ciljem podizanja svijesti javnosti o pravu i značaju samostalnog življenja za osobe s invaliditetom, kao i ključnim principima samostalnog života: samostalnom donošenju odluka, izboru, odgovornosti, kontroli i pravu na grešku. Osobe s invalidtetom treba motivisati na život u zajednici, i omogućiti im maksimalno dostižni nivo življenja po principima filozofije samostalnog života, a ne na život „pod ključem“ u instituciji ili u sopstvenom domu. 

Za sve dodatne informacije možete kontaktirati UMHCG na brojeve telefona 020 265 650, 067 801 761 ili 069 385 981

Ovaj Događaj UMHCG organizuje uz finansijsku podršku Privredne komore Crne Gore.


Pripremila: Anđela Miličić

petak, 28 april 2023 08:05

Monitoring mehanizam u posjeti Ulcinju

Nezavisni monitoring mehanizam za praćenje primjene UN Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom bio je u prvoj terenskoj posjeti Opštini Ulcinj.

Realizovane su posjete Centru za socijalni rad (CZSR) i Dnevnom centru za djecu sa smetnjama, nakon čega je održan i sastanak s predstavnicima nevladinih organizacija.

Tokom posjete konstatovano je da CZSR nije pristupačan za osobe s invaliditetom, kao i da je prilaz obezbijeđen samo prijemnoj kancelariji na prizemlju. Istaknut je problem broja zaposlenih i potreba za dodatnim stručnim kadrom.

U Dnevnom centru Sirena trenutno je 25 korisnika, uzrasta 3-27 godina.  U Centru koji radi od 2013. i dalje nema logopeda u stalnom radnom odnosu.

Posjete su, sa timom institucije Zaštitnika, kao članovi Monitoring mehanizma obavile i predstavnice Udruženja mladih sa hendikepom (UMHCG), NVO Staze i NVO Djeca Crne Gore.

O svakoj terenskoj posjeti, kojih je planirano deset na teritoriji Crne Gore tokom ove godine, biće sačinjeni individualni, a nakon toga i zbirni izvještaj sa zaključcima.

Zaštitnik ljudskih prava i sloboda Crne Gore uspostavio je Nezavisni monitoring mehanizam za promociju, zaštitu i praćenje primjene Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetim (UNCRPD) u Crnoj Gori, koji čini deset nevladinih organizacija i predstavnici  institucije Zaštitnika.

Ovo tijelo uspostavljeno je u okviru projekta Podrška nezavisnom monitoringu UNCRPD, koji institucija Zaštitnika realizuje uz tehničku podršku sistema Ujedinjenih nacija (UN) u Crnoj Gori. Projekat predstavlja dio dvogodišnje inicijative Unapređenje inkluzije djece sa smetnjama u razvoju i odraslih sa invaliditetom u Crnoj Gori finansirane od strane Partnerstva Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom, koju realizuju UNICEF, Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i Kancelarija rezidentnog koordinatora Ujedinjenih nacija u Crnoj Gori.

Izvor: Sajt:  ombudsman

Pripremio: Ivan Čović

petak, 28 april 2023 08:00

Novi lični rekordi za braću Terić

„Crnogorski atletičari Marko i Vlado Terić popravili su lične rekorde u bacanju kugle drugog takmičarskog dana 26. Međunarodnog sankcionisanog mitinga Cro Open u Puli“, saopšteno je iz Paraolimpijskog komiteta Crne Gore (POKCG).

Oni su i u bacanju diska u Puli popravili svoje najbolje rezultate.

U kategoriji F 40 (osobe niskog rasta), Marko Terić je na stadionu Veruda kuglu bacio 7,57 metara.

Najbolji rezultat njegovog brata Vlada iznosi 6,49 metara.

Nastup su završili na devetom, odnosno desetom mjestu u spojenim kategorijama, na osnovu bodova tablica Svjetske paraatletske federacije.

Drugog takmičarskog dana na bacalište izašli su i Marijana Goranović u kategoriji F41 (osobe niskog rasta) u bacanju diska i Miliš Spaić (F11 – osobe bez vida) u bacanju kugle.

Goranović je hicem od 18 metara i dva centimetra završila kao drugoplasirana. Spaić je bio sedmi hicem od 10,78 metara.

Prvog takmičarskog dana Danilo Gojković je u kategoriji F34 (bacanja iz specijalizovane stolice) koplje bacio 19 metara i 31 centimetar i osvojio drugo mjesto u spojenim kategorijama, na osnovu bodova tablice Svjetske paraatletske federacije.

Isti plasman ostvarila je Goranović u bacanju kugle (F41 – osobe niskog rasta) s rezultatom 5,87 metara.

Bronzana s posljednjeg Evropskog prvenstvaMaja Rajković, nastup u Puli završila je kao trećeplasirana s 12,85 metara.

Organizator mitinga, koji je okupio 136 sportista iz devet država, bio je Hrvatski atletski savez OSI uz pokroviteljstvo Hrvatskog paraolimpijskog odbora (HPO).

Nastup sportista u Puli finansira se iz programa POKCG, koji je podržalo Ministarstvo sporta i mladih.

Izvor: Portal feral.bar

Pripremio: Ivan Čović

petak, 28 april 2023 09:47

Pravo na rad OSI

Međunarodni praznik rada je prilika da ukažemo na sve izazove sa kojima se kao društvena zajednica suočavamo u sferi rada i radnih odnosa, prava iz oblasti rada, diskriminacije, mobinga, niskih zarada, neplaćenih prekovremenih sati, visoke stope nezaposlenosti…

Spisku možemo slobodno dodati sljedeće: izazove u sistemu obrazovanja, neadekvatno karijerno vođenje tokom školovanja, neusklađenost ponude obrazovanja i potreba tržišta rada, inkluzivno obrazovanje...  Iako 1. maj ne proslavljamo euforično i paradno, kao što to rade zaposleni u evropskim metropolama, već izuzetno „skromno”, rijetko se tog dana sjetimo osoba s invaliditetom i svih onih barijera sa kojima se one suočavaju u oblasti rada i radnih odnosa. 

Pravo na rad i zapošljavanje je osnovno ljudsko pravo, garantuje se ljudima na osnovu jednakosti. To bi podrazumjevalo da svi imamo iste startne pozicije u procesu traženja posla i zapošljavanja u skladu sa stečenim obrazovanjem i kvalifikacijama. Međutim, praksa u ostvarivanju prava na rad i po osnovu rada prepuna je različitih oblika diskriminacije, naročito kada je u pitanju zapošljavanje OSI, odnosno ostvarivanje prava OSI po osnovu rada.  Osobe s invaliditetom u procesu zapošljavanja i u procesu rada suočavaju se sa brojnim barijerama od institucionalnih, kulturoloških, do onih individualno psiholoških smještenih u glavama pojedinaca sa kojima treba da dijele radne obaveze i radnu svakodnevnicu. 

Iako smo kao društvena zajednica napravili značajne korake u oblasti punog uključivanja OSI u društvenu zajednicu u svim njenim dimenzijama, u tom procesu, naročito kada je u pitanju pravo na rad, očekuje nas još posla prije svega u: izmjenama zakonskih regulativa koje definišu oblast rada, profesionalne rehabilitacije, položaj i prava žena s invaliditetom u procesu rada, prava roditelja djece s invaliditetom. 

Rezultati značajnog broja istaživanja na globalnom i nacionalnom nivou pokazuju da su osobe s invaliditetom, a naročito žene s invaliditetom, u značajnom stepenu izloženije diskriminaciji i nasilju od osoba bez invaliditeta. Imajući navedno u vidu potrebno je sprovoditi kontinuiranu edukaciju kao značajno oružje u procesu dekonstrukcije društvenih vrijednosti i društvenih stavova opterećenih sterotipima i predrasudama u odnosu na OSI. To je način na koji se najkvalitetnije možemo uhvatiti u koštac sa različitim tipovima diskriminacije sa kojima se OSI suočavaju na svim poljima društvenog života, pa i u oblasti rada, pristupu radu i radnim odnosima. 

Autorski tekst:

Mirjana Popović

Strana 38 od 96

Back to top